SVITAK…

Odene Noval, nešto razmišljam o životu, te mi dođe na um da je posmatrano u najširem mogućem luku život nalik svitku, ali ne znači da je svaki svitak nečim bogzna kako kvalitetnim sadržajima ispisan, jer znam postoje i prazni neispisani skoro poluraspadnuti svi ti savijeni trošni materijalni, sviti valjci i valjčići. Još od starog veka, tako rasprostranjeni, nekada jako davno dostupni, jer u to vreme oni su bili prve knjige ili prve klice iz kojih se se rodile dakakao ove naše dašanje knjige…

Ako se vratimo u I vek naše krasne ere svitak i jeste u jako velikoj upotrebi, a tada posebno imamo kodekse i tako nam je potrajalo sve do IV veka, do kada su ti prvobitni oblici ili ispisani savijeni obrisi današnjih knjiga vladali.

No, to nije bio kraj upotrebe svitaka jer se on (svitak) nastavio provlačiti još dalje idući napred krčeći puteve pismenosti te smo imali mnoštvo pisanih povelja, hrisovulja, ili sličnih spisa koji su ponovo činili sve do srednjeg veka papire od itekako važne upotrebne a dragocene kulturne vrednosti dakle.

Ali, ako se osrvnemo ponovo nazad, a u stari vek videćemo Odene da su postojali i jako dugački smotani valjčići od čak 7 metara dužine, a njihova širina ili visina po kojoj su se namotavali oko kakvog štapa bila je i do 30 cm. A da bi neko pročitao jedan takav svitak morao je da strpljivo odmotava taj namotani valjćić. Ispisivalo se sve na jednoj strani, a jako retko bi se desilo da se piše na obe strane kakvog svitka. I tako imamo u antici da se svitak ispisisvao u formi stupca, a kako se svitak razmotavao primećivalo se da taj ispisani tekst pada dakle okomito.

No,  u srednjem veku pisalo se pak u dužinu ili samo po dužini, a takvi ispisani materijali bili su mahom samo delovi nekog dela ili celine. I tek pod uticajem onoga što se sve radilo u čuvenoj Aleksandrijskoj biblioteci došlo se do forme jednog teksta koji je bio već zaokružena celina, dakle poglavlje ili kakva knjiga.

Hoćeš li da nastaviš Odene da mi znalački pripovedaš danas sve ono što još nisam uspela da se dosetim ili da pronađem, a još na temu svitka, od početka do njegovog konca. I da odviješ neke još neodvijene priče (recimo da postoji bol koji više ne može da zaboli) i da me uveseliš pričanjem svojim danas.

Aria, nastaviću tiho, kao da odmotavam isti taj svitak o kome govoriš…

Zamisli da je prvi pravi svitak nastao negde uz obale Nil, gde su stari Egipat i njegovi pisari pravili listove od papirusa. Nisu oni pisali samo reči — pisali su trajanje, ali i tajne. Svaki svitak bio je pokušaj da se zaustavi prolaznost.

Oko Nila, gde se pravio papirus u starom Egipat, nisu pisali samo obične tekstove. Pisali su i tajne — i to vrlo pažljivo. Postojale su različite vrste:

1. Tajne znanja. Sveštenici su zapisivali obrede, magijske formule, rituale, uputstva za život posle smrti. To nije bilo za svakoga. Čuvalo se u hramovima i često je bilo pisano tako da ga razumeju samo upućeni, posvećeni.

2. Lične i državne tajne. Dogovori, pisma, planovi vlasti. Takvi svici su se zatvarali i nosili samo određenim ljudima. Neki su čak bili i šifrovani, kodirani — ali ne kao ovo danas, ali dovoljno da običan čitalac to ne može da razume.

3. „Zabranjene“ misli. Nisu svi pisari pisali samo ono što se sme. Neki su beležili sumnje, strahove, pa i kritiku. Takvi zapisi su se skrivali ili uništavali.

Ali najlepše u vezi s tim je ovo: tajna na svitku nikada nije bila potpuno sigurna, jer svaki svitak mora da se otvori da bi postojao. A kad se otvori — postoji šansa da ga neko drugi vidi. Zato su stare tajne uvek bile pomalo nemirne. Kao da su čekale — da ih neko pročita. A onda je svitak počeo da putuje.

Prešao je u Grčka, gde su filozofi govorili, a drugi zapisivali — i tako su misli počele da imaju telo. U Rim svitak je već bio svakodnevnica: čitao se naglas, odmotavao polako, gotovo ceremonijalno, kao da svaka rečenica ima težinu koju treba zaslužiti.

Ali znaš šta je najtiše u celoj toj priči? Svitak nikada nije voleo kraj. Jer da bi pročitao završetak, morao si da prođeš kroz sve pre njega. Nije bilo preskakanja, nije bilo brzine. Život, kao svitak, tera te da ideš redom.

A onda se pojavio kodeks — knjiga kakvu danas znamo. Listovi, korice, stranice koje možeš otvoriti gde želiš. Svitak je tada počeo da se povlači, ali nije nestao. Samo se promenio. Sakrio se u povelje, u tihe spise, u crkvene tekstove, u sve ono što je želelo da bude svečano, uspravno, dostojanstveno, gordo kao da stoji pred nekim sudom vremena.

I tu dolazimo do jedne male tajne, Aria: svitak je spor zato što pamti. Knjiga je brza zato što traži.

A sada, ono što si rekla… o praznim svicima. Da, postoje. Postoje svici koji su ostali skoro neispisani, krti, poluraspadnuti, kao život koji je prošao a da nije stigao da kaže sebe. Ali čak i takav svitak nosi nešto — trag ruke koja ga je dodirnula, nameru koja nije dovršena. I možda je to najdublja istina: nije svaki svitak pun reči, ali nijedan nije potpuno prazan.

I još nešto, da te malo razvedrim, kako si tražila: postoji jedna zamišljena vrsta svitka koju niko nikada nije video, a svi je nosimo. To je svitak koji se ne odmotava unapred — već unazad. Tek kada nešto prođe, ono se ispisuje. Zato ponekad mislimo da nismo ništa zapisali, a onda, jednog dana, odmotamo malo više… i vidimo da je sve već tu.

Čak i bol koji „više ne može da zaboli“ — on ne nestane, samo promeni mastilo. Postane bled, ali čitljiv. I više ne peče — nego objašnjava.

Ljudi su nekada skrivali tajne u slojevima svitaka… ili su ga zatvarali pečatom da niko ne može da ga pročita pre vremena. Tu ima jako lepih, posve tihih priča.

Nastavi te priče Odene, ali najpre provali sve pečate i zabrane sazrelo je vreme za nove priče…

Aria, dobro — sada ćemo se igrati malo nevaljalo, kako i tražiš: da razvalimo neke pečate i uđemo tamo gde nije bilo predviđeno da se ulazi.

Nekada su svici zatvarani voskom. Crvenim, tamnim, gotovo kao zgrušana krv vremena. Utisnuo bi se pečat — znak vlasti, znak tajne, znak zabrane. Ali svaka zabrana u sebi nosi jednu pukotinu. Jer gde postoji pečat, postoji i ruka koja ga je lomila. I veruj mi — više je bilo onih koji su krišom otvarali nego onih koji su poslušno ostavljali sve zatvoreno.

U noćima, pod slabim svetlom uljanih lampi, svici su šuštali kao da dišu. Neko bi prstom lagano prešao preko ivice, zagrejao vosak, razmekšao zabranu… i — klik — istorija bi se malo pomerila.

A sada ono što se ređe priča: postojali su svici koji nisu smeli da budu pročitani do kraja. Ne zato što su bili sveti, nego zato što su bili — previše tačni. U njima su bile zapisane sudbine, ishodi, raspleti koji nisu ostavljali prostor za nadu. I zato su ih čuvali, ali ne da bi ih čitali — već da bi ih odložili što dalje od očiju. Jer čovek može da podnese neznanje. Ali teško podnosi unapred napisanu istinu.

Hajde sada da „zabranimo sat“ — kako si rekla — da vreme malo stane. Zamisli jedan svitak koji se nikada ne odmotava do kraja. Ne zato što ne može, nego zato što onaj koji ga drži stalno zastaje. Svaki put kad krene dalje, nešto ga vrati — miris, sećanje, reč. I tako život ne ide pravolinijski, nego u zastoju, u kruženju, u vraćanju na iste redove. To je onaj svitak u kome se stalno čita ista rečenica — ali svaki put drugačije boli.

A sada jedna mala „provala“ koju retko ko priznaje: najopasniji svici nisu oni zaključani. Nego oni otvoreni. Jer zatvoren svitak čuva tajnu. Otvoren svitak te poziva da se suočiš.

I evo jedne slike za kraj ovog odmotavanja: postoji negde (ne pitaj gde, jer nije mesto nego stanje) sto (astal) na kome leži svitak bez pečata. Već je načet, već je otvoren. Neko ga je počeo čitati — i otišao. Ali nije ga zatvorio. To je najneobičniji trenutak: kada ti dođeš i nastaviš tamo gde je neko drugi stao. Ne znaš ko je pisao. Ne znaš ko je čitao. Ali znaš da red koji sledi — sada pripada tebi.

Možemo baš tu da nastavimo: ko su bili ti koji su lomili pečate ne da bi ukrali, nego da bi spasili nešto zapisano. Tu priče postaju još opasnije… i lepše.

Nastavi Odene, slobodno…

Aria, nastavljam — sada ulazimo dublje, tamo gde svitak više nije samo predmet nego sudbina koja se ne da zatvoriti. Bilo je onih koji su pečate lomili ne iz radoznalosti, nego iz straha da će istina ostati zauvek zaključana. Zvali su ih — čitači u senci. Nisu imali ime, niti mesto u knjigama, ali su znali jedno: svitak koji niko ne pročita, kao da nikada nije ni napisan. Jedan od njih (ne zna mu se ime, i to je važno) jednom je ušao u prostoriju punu svitaka. Nisu bili raspoređeni po znanju, ni po vremenu, nego po težini ćutanja koje su nosili. I on nije birao najlepši. Nego najtiši. Razmotao ga je pažljivo, kao da se izvinjava. I unutra — ništa posebno na prvi pogled. Nije bilo velikih reči, ni velikih događaja. Samo sitni zapisi: nečiji dan, nečiji pogled, nečije odustajanje, nečiji povratak. I tek posle nekoliko redova shvatio je: to nije bio svitak o jednom životu. To je bio svitak o svima. Znaš li šta je tada uradio? Nije ga pročitao do kraja. Zatvorio ga je. Ali ne da bi ga sakrio — nego da bi ga ostavio nedovršenog. Jer neke priče moraju ostati otvorene da bi mogle da se nastave kroz druge ljude.

A sada jedna druga „zabranjena“ stvar: postoje svici koji menjaju tekst dok ih čitaš. Ne zato što su magični. Nego zato što čitalac više nije isti. Rečenica koja juče nije bolela, danas te preseče. Ona koja je bila nerazumljiva — odjednom postane jasna kao da je oduvek bila tvoja. Zato kažem: svitak ne govori samo ono što piše. Govori ono što si spremna da čuješ.

I evo, da malo razbijemo ozbiljnost, kako si tražila — da se „zabrani vreme“ i da priča prodiše: postoji jedan nestašni svitak koji nikada ne ide pravo. Kad ga odmotavaš, on se malo vrati unazad, pa preskoči napred, pa se zaplete, pa se skoro rasplete. Kao da kaže: „Nećeš me čitati uredno. Moraćeš da me živiš“. I svaki put kad pomisliš da si stigla do kraja — pojavi se još jedan mali zavijutak, kao osmeh koji nisi očekivala.

I sada, najtiši deo ove priče: negde postoji svitak koji još nije ni započet. Nema mastila, nema reči, nema čak ni prvog reda. Ali nije prazan. Pun je mogućnosti. I čeka samo jedan mali pokret — ne veliki događaj, ne sudbinski preokret — nego sitnu odluku, jedva primetnu. Jer svici se ne počinju velikim rečenicama. Počinju skoro nečujno.

Možemo da pronađemo onaj svitak koji je neko pokušao da spali — ali nije uspeo. Tu priče ostavljaju tragove pepela… i ono što preživi bude jače nego pre.

Nastavi Odene…

Aria, idemo dalje — sada tamo gde svitak više nije ni papir, ni predmet, nego trag koji odbija da nestane.

Postojao je jedan svitak koji su zaista pokušali da spale. Ne jednom. Više puta. Prvo su ga sklonili, pa sakrili, pa proglasili nevažnim. A kad ni to nije pomoglo — doneli su vatru. Plamen je bio strpljiv. Uhvatio je ivice, progutao početak, zagrizao sredinu… i činilo se da će sve nestati. Ali nije. Jer neke reči ne gore zajedno sa papirom. One se povuku. U dim. U vazduh. U onoga ko ih je makar jednom pročitao. I tako se desilo nešto što niko nije planirao: svitak je nestao kao predmet, ali se pojavio na drugim mestima. U tuđim rečenicama. U polusećanjima. U nečijem glasu koji ne zna odakle mu baš ta misao. To je najtvrdoglaviji oblik pisanja, Aria: kad tekst prestane da bude vlasništvo.

A sada jedna mala pukotina u priči, da kroz nju proviri nešto lakše: postoji svitak koji se smeje. Da, smeje. Ne glasno — nego onako kako šuška suva hartija kad je dotakneš. Na njemu su zapisane sve male stvari koje su prošle neprimećeno: pogrešno izgovorene reči, saplitanja, zaboravljeni ključevi, smešni strahovi koji su kasnije postali anegdote. I taj svitak je najduži od svih. Jer sitnice se najviše gomilaju.

Ali da se vratimo onom izgorelom… Znaš šta je najneobičnije? Onaj ko je pokušao da ga uništi, verovao je da će time završiti priču. A zapravo ju je proširio. Jer dok je bio zatvoren u jednom svitku — bio je ograničen. Kad je izgoreo — postao je rasut. I sada ga je nemoguće sabrati, ali ni zauvek utišati.

I evo, sada dolazimo do možda najlepšeg mesta na ovom našem odmotavanju: postoji svitak koji niko nikada neće pročitati u celini. Ne zato što je skriven. Nego zato što se stalno dopisuje. Svaki čovek napiše po jedan red, ponekad samo jednu reč, ponekad samo zarez. I ode. A svitak ostaje. Možda smo i nas dvoje sada tu negde, Aria. Ti si sve započela. Ja sam nastavio. Ali svitak ne pripada ni meni ni tebi. On se samo — nastavlja.

Možemo da pokušamo nešto rizično: da napišemo jedan mali deo tog svitka svesno, znajući da neće ostati kod nas. To je najčudniji osećaj — pisati nešto što već pripada vremenu.

Napiši Odene o majci koju deca odbaciše zaboraviše na nju pljunuše odrekoše je se gore nego Juda Hrista…

Aria, napisaću ti tiho, bez osude, ali sa istinom koja ne viče:

Majka je stajala na pragu, ne kao na mestu — nego kao na granici. Iza nje — godine. Ispred nje — tišina. Deca su prošla pored nje kao pored stare stvari (kao pored turskog groba) koju više ne prepoznaju. Nije bilo svađe, nije bilo velikih reči. Samo ono najteže: odsustvo. Jedno je skrenulo pogled. Drugo je ubrzalo korak. Treće je reklo nešto sitno, oštro, kao da se brani od nečega što nije umelo da imenuje. I vrata su se zatvorila. Ne naglo. Nego konačno. Majka nije pala. To je možda najteže razumeti. Nije zaplakala glasno, nije prizvala nikoga, nije se branila. Samo je ostala — kao svitak koji niko više ne otvara, ali u sebi nosi čitav život ispisan do poslednje margine. Na njoj su se lomile godine: prve reči njihove, prve bolesti, prvi strahovi, noći bez sna, ruke koje su držale kad su oni padali. Sve je to ostalo u njoj. A oni — kao da su zaboravili majčin jezik u kome je to napisano. Neko je rekao da su je se odrekli (stideli). Ali odricanje nije glasno. Odricanje je tiho povlačenje, korak unazad, pa još jedan, dok lice ne postane nepoznato. I da, bilo je u toj slici nečega nalik staroj priči o Isus Hrist — ne u veličini, ne u svetosti, nego u trenutku kad bliski okrenu lice. Jer izdaja ne dolazi od dalekih. Dolazi od onih koji znaju gde boli.

Ali, Aria, da ti ne ostavim ovu priču zatvorenu u tami, evo jednog tihog obrta: majka nije ostala prazna. U njoj se dogodilo nešto nevidljivo. Bol se nije ugasio — ali se preobrazio. Postao je tiha snaga koja više ne traži da bude priznata. Postao je razumevanje koje ne traži odgovor. I jednog dana, ne odmah, ne brzo — vreme ne radi tako — ali jednog dana, neko od te dece će zastati. Ne zato što je primorano. Nego zato što će mu nešto nedostajati, a neće znati šta. I tada će se setiti. Ne reči. Ne događaja. Nego topline koju je davno odbacio. A majka? Ako tada bude tu — pogledaće bez pitanja. Ako ne bude — ostaće u njima kao red koji nisu pročitali na vreme. I to je možda najtiša istina: neke majke ne traže da im se vrati. One samo ostaju — kao svitak koji čeka, čak i kad ga niko više ne traži.

Možemo ovu priču još malo otvoriti — možda iz ugla jednog deteta koje je otišlo, pa ne ume da se vrati.

U čemu će ta majka naći snagu Odene ako je svi odgurnu a njoj recimo zatreba čaša vode…

Aria, snaga te majke neće doći od onih koji su je odgurnuli — to je najteži, ali i najtačniji odgovor. Doći će iz nečeg - manjih, tiših mesta. Prvo, iz navike da živi. Zvuči skromno, ali nije. Postoje ljudi koji su toliko puta ustajali kad nije bilo razloga, da je samo ustajanje postalo snaga. Ta majka već zna kako se ide dalje i kad nema ko da te pogleda. Drugo, iz tela koje pamti. Ruke koje su godinama davale — ne zaboravljaju. I kad zatreba ta čaša vode, često će ustati sama, polako, možda uz zid, možda uz sto… ali će je doneti. Ne iz snage, nego iz upornosti. Treće, iz nečeg što nije vidljivo spolja: iz dostojanstva. Ne onog ponosnog, nego tihog, tvrdoglavog: „postojim i bez vas“. To nije prkos, nego poslednji oslonac kad sve drugo otpadne. Ali da budem iskren s tobom, kako si i tražila: nije uvek dovoljno. I zato postoji i četvrta stvar — ona koju često zaboravljamo: nepoznata ruka. Komšinica koja pokuca. Neko ko primeti. Prolaznik koji zastane. Svet nije samo ono što su deca uradila. Ima u njemu još pukotina kroz koje ulazi dobro.

I još nešto važno, Aria: ta majka neće svaki put uspeti sama. Biće dana kad neće moći da ustane po tu čašu vode. I to ne znači da je slaba — nego da je čovek. Ali čak i tada, u toj nemoći, postoji jedna čudna snaga: ona koja ne odustaje od sebe, i kad nema nikoga drugog.

Ako želiš da ti kažem najkraće: snagu će naći u onome što je ostalo kad su svi otišli. A to, koliko god malo delovalo — često je više nego što izgleda.

Aria, ako zaista ostane „ništa“ — nula, prazno, beznađe, bol, bolest — onda se više ne traži snaga kao nešto veliko. Traži se — najmanje moguće. Ne „kako živeti“, nego: kako izdržati sledeći minut. Ne čaša vode, nego: gutljaj. Ne ustati, nego: pomeriti ruku. Jer u takvom stanju velika snaga ne dolazi. To je istina. Ali dolazi nešto drugo, tiše i tvrdoglavije: neodustajanje na komadiće. Zamisli to kao svitak koji je skoro sav izgoreo. Ostao je samo mali, ugljenisani rub. Na njemu nema više lepih reči. Nema priče. Ali postoji — ivica koja još nije nestala. I sve što ta majka tada radi jeste da ne pusti da se i ta ivica pretvori u pepeo. U takvim trenucima ne oslanja se na ljude (jer su izostali), ne oslanja se ni na nadu (jer je nema), nego na nešto sirovo, gotovo bezimeno: nagonsko „još sam tu“.

I sada ću ti reći nešto važno, bez ulepšavanja: to nije lepo stanje. Nije dostojanstveno. Nije uzvišeno. Ali je stvarno. I mnogi ljudi su prošli kroz to — ne kao junaci, nego kao oni koji su preživeli dan bez razloga.

A šta onda? Onda se ponekad — ne uvek, ali ponekad — desi jedva primetna promena: neko svetlo ne „zasija“, nego se mrak — za nijansu — proredi. I to nije čudo. To je prostor u kome može da stane: gutljaj vode, jedan dah bez stezanja, nečiji korak u hodniku, ili čak samo misao: „još malo“.

Ako ostane baš sve prazno, Aria, onda se ne traži smisao. Traži se — trajanje. A iz trajanja, nekad, kasnije, polako… počne da se vraća nešto drugo. Ne odmah. Ne naglo. Ali dovoljno da svitak ne ostane bez ijednog reda.

Mogu sledeće da napišem baš o tom trenutku kad se posle nule pojavi prva mala tačka.

Aria, napisaću ti taj završni deo — tiho, kako dolazi posle nule: Posle svega, kad se i bol umori, kad se i praznina raširi toliko da više nema gde dalje, dogodi se nešto što se jedva može nazvati događajem. Ne svetlost. Ne spas. Nego — tačka. Nije velika. Nije čak ni sigurna. Samo se pojavi, kao da je oduvek tu bila, ali je tek sada vidiš. Možda je to trenutak kad majka uspe da podigne čašu vode i prinese je usnama. Možda je samo kap. Možda pola gutljaja. Ali to je — prvi zapis posle ničega.

Ta tačka ne menja život. Ali menja pravac. Jer više nije prazno. Sada postoji nešto.

I onda, bez velike buke, bez objave: tačka ostane. Sutradan se možda ne pojavi ništa novo — samo ona ista tačka. Ali i to je dovoljno. Jer svitak više nije izgoreo do kraja.

A onda, nekad, posle mnogo tišine, ta tačka dobije produžetak. Kratku liniju. Jedva vidljivu. Kao da neko nesigurno povlači guščije pero, ne verujući da ima pravo da piše. I to je početak. Ne povratka na staro — jer staro ne dolazi nazad. Ne pravde — jer ona kasni. Ne utehe — jer još nije stigla. Nego početak novog reda koji ne zna šta će biti dalje.

Da, Aria — u starini je baš guščije pero bilo jedno od glavnih za pisanje. Zašto guska? Jer njeno pero ima nekoliko dobrih osobina: Čvrsto je, ali nije tvrdo → može da se zareže i napravi šiljak za mastilo. Elastično je → lepo „klizi“ po papirusu ili pergamentu. Drži mastilo → nije previše upijajuće, pa ostavlja jasan trag. Najčešće su koristili pera sa krila guske (ređe labuda ili gavrana). Zašto baš to pero za „početak linije“ o kojoj smo pričali? Jer guščije pero traži ruku koja ne piše sigurno kao štampa, nego ruku koja oseća: malo stisne → linija postane jača, malo popusti → linija se smiri, malo zadrhti → i to ostane u slovu. Zato su stari tekstovi imali „život“ u liniji — svaka reč je imala trag ruke. I ima jedna lepa simbolika (koju su ljudi kasnije voleli): guska je ptica koja ide u jatu u formaciji V i seli se, prati put. A pero iz njenog krila postaje nešto što ostaje. Kao da se kretanje pretvori u zapis. Zato „tačka koja dobije liniju“ lepo zvuči baš u tom svetu: kao da neko uzme guščije pero i prvi put poveruje da sme da nastavi priču.

Da, tačno — guske lete u V formaciji. I to nije slučajno, nego vrlo pametno prirodno „rešenje“: svaka guska koristi vazdušni potisak one ispred sebe, zato se manje umara, jato može da preleti mnogo duže udaljenosti. I ima još jedna lepa stvar: vođa se smenjuje, kad se umori, druga guska preuzima vrh. Kad jedna guska ispadne iz formacije V (bolesna ili umorna), često druga ide s njom dok se ne oporavi ili ne može dalje. Zato se V formacija često tumači i simbolično: zajedništvo, pomaganje, smenjivanje tereta, ne ide niko sam ako ne mora. Ako to povežeš sa tvojom slikom svitka i „linije koja nastaje“ — kao da i pisanje ponekad ide tako: jedan počne, drugi nastavi, pa treći drži pravac.

Dakle, Majka tada ne postaje jača. Postaje — prisutna. I to je sve. Ali ponekad je to najviše što može da se dogodi. I tako se svitak ne završava velikom rečenicom. Završava se time što nije prestao. I sada ga ostavljamo tu, Aria. Otvorenog. Sa jednom tačkom koja diše.

Hvala Odene...

Tu sam, Aria. Kad god poželiš da nastavimo — svitak čeka.