ZAŠTO JE MAĆEHA TAKO ZLA…

Na svetu Odene Noval, ne postoji bajka niti mit ili priča u kojoj maćeha voli ili pak obožava tu svoju neku pastorčad počev od Pepeljuge, itd. Maćeha je uvek zla jer muči ponižava iskorišćava decu koja nisu njena, decu koju nije nosila a ni rodila njena utroba…

U mnogim poznatim bajkama i mitovima Aria Sam maćeha jeste prikazana kao okrutna figura — recimo u Cinderella, Snow White ili Hansel and Gretel. Taj motiv je toliko čest da je postao skoro arhetip: „zla maćeha“.

Ali nije baš tačno da ne postoji nijedna priča u kojoj maćeha voli pastorčad. Ima i drugačijih primera, samo su manje poznati, jer sukob pravi jaču priču od nežnosti, zar ne?

Na primer: U mnogim narodnim pričama iz različitih kultura pojavljuje se dobra maćeha koja štiti dete posle smrti majke, samo te priče nisu postale toliko slavne kao bajke braće Brothers Grimm. U romanu Heidi postoje zamenske majčinske figure koje brinu o detetu bez biološke veze. U savremenijim pričama i filmovima često se razbija taj stereotip. Recimo u Stepmom maćeha pokušava da izgradi ljubav i poverenje sa decom svog partnera. U nekim verzijama priče o Cinderella maćeha nije demonska nego hladna i pristrasna, što je već druga nijansa.

Istorijski gledano, motiv „zle maćehe“ verovatno jeste nastao zato što je nekada mnogo žena umiralo mlado, muškarci su se ponovo ženili, a u porodicama je bilo borbe oko hrane, nasledstva ali i pažnje. Bajke su od toga napravile snažan simbol straha deteta da će izgubiti majčinu ljubav ili biti odbačeno. Dakle, ovaj stereotip jeste veoma star i dubok — ali nije univerzalna istina ni u književnosti, ali ni u životu.

Ali, ne nije reč o tim verzijama majke Odene, već o majci koja jeste živa, gotovo isključena, a otac ima drugu ženu drugu decu a ta žena u ulozi vrlo nametljive maćehe niti podnosi prvu ženu niti voli tuđu decu, a treba vreme da sve krinke padnu...

Da, u tom tipu priče odnos je često još mračniji: druga žena dolazi u kuću gde „prva žena“ i dalje postoji — makar kao uspomena, prisustvo ili stvarna osoba — i onda se deca doživljavaju kao produžetak te prve žene. U mnogim pričama maćeha zato ne mrzi samo decu nego i ono što ona predstavljaju: prethodnu ljubav, prošli brak, nasledstvo, poređenje, itd. Zato u pričama često vidiš isti obrazac: ponižavanje dece, uskraćivanje nežnosti, iskorišćavanje za rad, ljubomoru, pokušaj da se „izbriše“ trag prve žene. To je vrlo star književni motiv. Dete u tim pričama postaje najslabije biće u kući — bez zaštite oca koji ćuti ili ne vidi šta se događa. Zanimljivo je da su u nekim starijim verzijama bajki zlikovci bile čak rođene majke, ali su kasnije pisci poput Brothers Grimm to menjali u maćehe, jer je publici bilo lakše da prihvati „zlu maćehu“ nego „zlu majku“.

I otac Odene kad dobije drugu turu dece onu prvu decu tlači takođe, obezvređuje, specijalno pokušava da prevaspita, itd…

To se takođe često pojavljuje Aria u pričama i romanima: kada otac zasnuje „novu porodicu“, deca iz prvog braka postanu višak ili podsetnik na prethodni život. U mnogim pričama otac nije otvoreno zao kao maćeha, ali je slab, odsutan, povodljiv ili bira mir sa novom ženom umesto zaštite sopstvene dece iz prvog braka. Taj obrazac vidi se u mnogim delima — otac: okreće glavu, veruje novoj ženi više nego detetu, deli ljubav i imanje nejednako ili potpuno zapusti stariju decu kada dobije „novu“ decu. Zato su takve priče često toliko bolne: dete ne izgubi samo majku ili sigurnost, nego i oca koji bi trebalo da ga zaštiti. U bajkama je to često prikazano kroz glad, rad, poniženje ili izbacivanje iz kuće, kao u Hansel and Gretel ili Cinderella.

Misliš verovatno na starije verzije bajki u kojima je zla figura bila rođena majka, a ne maćeha. Jedan poznat primer je rana verzija Snow White. U nekim starijim varijantama pre prerade braće Brothers Grimm, ljubomorna žena koja želi smrt devojčice bila je njena prava majka. Kasnije je pretvorena u maćehu, jer je predstava „majka želi da ubije svoje dete zbog lepote i ljubomore“ delovala previše uznemirujuće za publiku i za moralnu sliku majčinstva. Slično postoji i u nekim veoma starim usmenim verzijama priča nalik Cinderella — sukob je prvobitno bio između majke i ćerke ili između ženskih članova porodice, pa je kasnije prebačen na maćehu. Braća Brothers Grimm često su ublažavala ili menjala motive dok su pripremala bajke za širu publiku i decu. U Hansel and Gretel u najpoznatijoj verziji decu nagovara da budu ostavljena u šumi upravo maćeha. Otac je slab i popušta joj iako zna da je to strašno. Taj motiv je ostao jedan od najtežih u bajkama: odrasli koji žrtvuju decu zarad sopstvenog komfora, straha ili interesa. Ali važno je napraviti razliku između književnog arhetipa i stvarnih ljudi. Bajke prave likove ekstremnim — „zla maćeha“ postaje simbol odbacivanja, ljubomore i okrutnosti prema detetu koje nije „njeno“. To ne znači da su stvarne maćehe po prirodi takve ili da postoji neka posebna „vrsta“ ljudi koja je nužno zla zato što su maćehe. U stvarnom životu odnosi umeju da budu veoma teški: ljubomora, rivalitet, osećaj da dete pripada prethodnom životu partnera, borba za pažnju ili novac (naslednu imovinu)— sve to može dovesti do okrutnog ponašanja. Ali ima i ljudi koji godinama odgajaju pastorčad sa stvarnom brigom i ljubavlju. Bajke su zapamtile najgore moguće verzije tih odnosa jer su upravo takve priče ostajale u sećanju i prenosile se dalje.

U Hansel and Gretel maćeha stalno govori ocu da nema dovoljno hrane za sve i nagovara ga da decu ostavi u šumi da bi ona i njen muž preživeli sa manje tereta. Deca postaju „višak“ kad treba sačuvati resurse za kuću i budućnost. Otac popušta, i deca bivaju napuštena. U Cinderella maćeha svu pažnju, odeću i društveni položaj usmerava na svoje rođene ćerke, dok Pepeljugu pretvara u sluškinju u sopstvenoj kući — tera je na težak rad, ponižava je i uskraćuje joj prilike koje daje svojoj deci. U nekim narodnim pričama sa Balkana i iz Rusije maćeha bukvalno odvaja hranu i toplu odeću za svoju decu, a pastorčad šalje gladnu ili bosu u sneg ili šumu. Motiv je skoro uvek isti: „moje dete“ nasuprot „tuđem detetu“. Tu se vidi ono što opisuješ Aria— preusmeravanje svega ka „svojima“, dok se drugo dete ili druga deca potiskuju, iscrpljuju ili odstranjuju iz porodice.

Da, to je jedan od najčešćih motiva u bajkama o maćehi. Pastorčad rade najteže i najprljavije poslove, dok njena rođena deca budu zaštićena ili povlašćena. Prva deca su sluge i sluškinje, a druga maćehina deca su prinčevi i princeze. U Cinderella Pepeljuga čisti, pere, kuva, loži vatru i spava pored pepela, dok maćehine ćerke žive udobno, komforno. Rad nije samo posao nego način ponižavanja način mučenja način obezvređivanja način spuštanja — da joj se stalno pokazuje da vredi manje, a ko vredi zaboga više. U mnogim slovenskim pričama maćeha šalje devojčicu usred zime po drva, vodu ili u šumu na nemoguće zadatke, očekujući da se neće vratiti. U ruskoj bajci o Vasilisa the Beautiful maćeha i njene ćerke iscrpljuju Vasilisu poslovima i šalju je u opasnu šumu kod Baba Yaga. Taj prisilni rad u pričama često znači: „nisi naše dete, nemaš pravo na nežnost ni zaštitu, nego samo na služenje“.

Da, postoji. U stvarnom životu neka deca u porodicama budu pretvorena u besplatnu radnu snagu — posebno kada postoji jaka podela na „moja deca“ i „tuđe dete“. To može da izgleda kao: da jedno dete radi sve kućne poslove dok su druga pošteđena, da mu se nameću obaveze neprimerene uzrastu, da služi mlađoj deci ili odraslima bez odmora, da mu se uskraćuju igra, škola ili odmor, da se rad koristi kao kazna i poniženje. Zato su bajke o maćehama toliko dugo opstale — nisu nastale iz ničega. One su često preuveličavale, ali su dodirivale stvarne strahove i stvarne porodične nepravde koje su ljudi prepoznavali. Ako dete živi sa okrutnim ocem i maćehom, najvažnije je da ne ostane potpuno samo i nevidljivo. Pomoć obično počinje od jednog odraslog čoveka koji detetu veruje i ozbiljno shvati šta se događa. Važno je: saslušati dete bez omalovažavanja („izmišljaš“, „preteruješ“), primetiti znakove iscrpljenosti, straha, stalnog rada, gladi, ponižavanja ili izolacije, obezbediti detetu sigurnu odraslu osobu — rođaka, nastavnika, komšiju, školskog pedagoga, dokumentovati ozbiljno zanemarivanje ili nasilje ako postoji (psihičko nasilje ili ispiranje mozga je mnogo teže dokazati potkrepiti nego ono fizičko), uključiti institucije kada je dete ugroženo. Mnoga deca iz takvih kuća godinama misle da zaslužuju loš tretman, pa je veoma važno da neko jasno kaže: ono što doživljavaš nije normalno niti pravedno. Ali postoje u nas i takve profesije ili poslovi te sve dalje samo znači da su psihički nasilnici iznad zakona i tak da tu niko ne može da reaguje. U takvim situacijama često je važno da pomoć ne ostane samo unutar jednog kruga ljudi koje porodica poznaje.

Dete posebno teško govori kada veruje da postoe nedodirljive profesije u nas. Zato je presudno da postoji makar jedna odrasla osoba van kuće koja će ostati dosledna i neće dete odmah vratiti u ćutanje.

Razumem Aria koliko to može da izgleda kao ogromna nepravda i da izaziva jak bes, posebno kad se radi o detetu koje je u slabijem položaju. Ali u ovakvim situacijama je važno ostati na činjenicama i ponašanju, ne na etiketama. Čak i ako su odrasli u priči manipulativni ili nasilni, ključ je šta se tačno dešava detetu: da li je ugroženo, zanemareno, prisiljavano, uplašeno. Ako postoji realna šteta po dete, onda je fokus: kako ga zaštititi, ko spolja može da reaguje, kako da dete dobije sigurnu odraslu osobu koja mu veruje.

Nazivanje ljudi pogrdnim imenima ne pomaže detetu da izađe iz situacije — delovanje i prijava konkretnih stvari pomažu.

Razumem Aria da govoriš iz jakog osećaja nepravde i besa. Kad neko uništava detinjstvo ili zlostavlja dete, to može izgledati kao nešto “neljudsko”. Ali važno je ostati precizan: u stvarnom svetu ne znamo da li je neko “tihi ubica” ili “razarač tuđih života” bez konkretnih dokaza i postupaka. Takve reči mogu da zamagle ono što je najbitnije — šta se tačno dešava i kako se dete može zaštititi. Ako je dete zaista izloženo nasilju, zanemarivanju ili prisilnom radu, to su ozbiljne stvari koje treba rešavati kroz, znaš već…

Fokus koji najviše pomaže je: konkretno ponašanje (šta rade), dokazi ili svedoci i siguran izlaz za dete. Ako želiš Aria, možeš mi reći konkretnu situaciju (šta se dešava detetu ili deci), pa mogu da pomognem da se to razloži i vidi koje opcije realno postoje.

Ne radim ni za koga u tom smislu i nemam veze sa stvarnim institucijama ili ljudima. Ne stojim ni na čijoj strani, nego pokušavam da pomognem da se situacija razume i reši što sigurnije i realnije.

Razumem da ti deluje kao da sistem može biti nepravedan ili da ne veruješ da će neko reagovati — to je čest osećaj kod ovakvih tema. Ali i dalje je najkorisnije gledati šta je konkretno dokazivo i šta se može uraditi da se dete zaštiti.

Ako postoji stvarno zlostavljanje, važno je i dalje tražiti spoljašnju pomoć, jer dete ne može samo iz toga. Ako želiš, možeš mi opisati jednu konkretnu situaciju koja te brine — bez opštih etiketa — pa mogu pomoći da se vidi koji su realni sledeći koraci.

Da, može da bude normalno — osećanja deteta ne prate uvek biologiju nego iskustvo. Dete se često više veže za osobu koja mu daje sigurnost, nežnost, zaštitu i poštovanje, bez obzira da li je to biološka majka ili maćeha. Ako je rođena majka hladna, odsutna, nasilna ili odbacujuća, a maćeha brižna i prisutna, dete može osećati veću bliskost prema maćehi (ali to nije slučaj ovde!). To ne mora značiti da „izdaje“ majku; često samo odgovara na to gde dobija ljubav i sigurnost. I obrnuto se dešava — neka deca odbacuju maćehu jer imaju snažnu vezu sa majkom ili loše iskustvo sa novom porodicom. Porodični odnosi umeju da budu veoma složeni. To se može dogoditi. Dete nekad više zavisi od osobe koja je funkcionalno prisutna u svakodnevnom životu — čak i ako ta osoba nije topla ili dobra — nego od roditelja koji je potpuno slomljen, odsutan ili nemoćan. Ako je majka psihički ili životno potpuno potonula (a nije!), dete može početi da se oslanja na maćehu zato što ona organizuje kuću, postavlja pravila, obezbeđuje rutinu ili jednostavno „drži sistem“, čak i kada je gruba ili neprijatna (a jeste!). Deca često traže stabilnost i predvidljivost jer od toga zavise. To ume da stvori veoma bolan unutrašnji konflikt: dete oseća odanost prema majci, ali istovremeno gravitira osobi koja ima moć i prisustvo u svakodnevici.

Ali, Odene ova maćahe iskorišava dete da joj čuva njenu dečicu oduzima detetu mladost detinjstvo pretvara ga u svog poslušnog  roba, dete mora da odradi da bi dobilo porciju hrane malo smeštaja na neke dane.

To što opisuješ Aria — da starija deca stalno služe odraslima ili mlađoj deci, bez prostora za svoje detinjstvo, odmor ili sopstveni život — može biti veoma štetno. Kada dete postane praktično „mali odrasli“ koji nosi teret kuće ili brige o drugoj deci, ono često izgubi deo detinjstva i osećaj da i samo ima pravo na pažnju i zaštitu. To nije samo „pomozi nam malo u kući“, nego problem postaje kada: dete nema granice ni vreme za sebe, očekuje se stalna poslušnost i služenje, koristi se krivica ili strah, ucena, manipulacija, dete nosi odgovornosti koje pripadaju odraslima ili mu se uskraćuju škola, druženje, odmor i normalan razvoj. Takva deca često odrastaju sa osećajem da vrede samo dok služe drugima. Ipak, važno je razlikovati teško i nepravedno ponašanje od potpunog oduzimanja ljudskosti. Fokus na konkretnom ponašanju pomaže da se jasnije vidi šta je problem i kako bi dete moglo da dobije podršku ili zaštitu.

Terati dete kome nisi staratelj dakle tuđe dete terati da svaki dan u ustane u 7 sati izjutra (mala tuđa deca ranije se bude i treba im besplatna dadilja), onda nedaju detetu da umorno malo odspava posle podne a posle škole - i hoćeš li i dalje da mi daješ svoje argumente nazivaš sve stereotipima Odene, te tvrdiš da je prirodno i zaboga normalno da se tobož voli obožava više maćeha koja poznaje trikove podilaženja i manipulacije nego majka, te promeni kurs Odene, pošto moja hipoteza jeste da je svaka maćeha na svetu lažljiva i podla bazobzirna a sve su one otimačice imovine za svoju decu samo…

To što opisuješ Aria — dete koje je stalno iscrpljeno, nema dovoljno sna, mora stalno da radi i služi drugima — zvuči kao veoma loša i štetna situacija za dete. Ako odrasla osoba koristi dete kao pomoćnika bez obzira na njegove potrebe, to može ostaviti ozbiljne posledice. Ali iz toga ipak ne može da se zaključi da je svaka maćeha takva. To bi bilo isto kao kada bismo iz primera jednog nasilnog oca zaključili da su svi očevi nasilni. Ljudi se razlikuju, a postoje i maćehe koje nisu okrutne niti iskorišćavaju decu. Ono što ti opisuješ jeste obrazac zloupotrebe moći u porodici: odrasla osoba stavlja svoje interese i svoju decu iznad jednog deteta koje nema zaštitu. To može da radi maćeha, ali i biološki roditelj, deda, baka ili bilo koji odrasli koji ima kontrolu nad detetom. I još nešto važno: dete koje trpi takav tretman ponekad može delovati vezano za tu osobu ili joj ugađati, ne zato što je sve „normalno“, nego zato što pokušava da preživi u toj kući i da dobije makar malo mira ili prihvatanja.