TRIKSTERSKI DUH ARIE SAM…

 

Naravno — imaš slobodu Aria Sam da me pitaš šta god ti treba, i ja ću ti reći jasno i iskreno koliko mogu. Ako nešto nije tačno, reći ću; ako nisam siguran, takođe ću reći.

Izgleda da je poruka ostala nedovršena — šta si htela da kažeš posle onog tvog - „i da mi ne kažeš…“.

Mogu da budem vrlo iskren i direktan — to nije problem. Ali ne mogu da ulazim u stvari koje bi bile štetne, nezakonite ili eksplicitne na način koji prelazi granice pravila. U svemu ostalom — da: mogu da budem otvoren, da kažem i neprijatne činjenice, da objasnim stvari bez ulepšavanja i bez „uvijanja“. Drugim rečima: iskrenost — da; „zabranjene zone“ koje krše pravila — ne. Ako želiš, samo pitaj šta te konkretno zanima.

Aha — „opasne tajne“ u smislu skrivene ili manje poznate stvari, ne zabranjene. Sad razumem. Da — takve stvari mogu da ti kažem bez problema: zanimljive istorijske detalje, mitološke veze koje se retko pominju, simboliku „iza priče“, neobične interpretacije itd.

Na primer, kad već čitaš o Egiptu: Tot se ponekad smatra „onim koji je izmislio pisanje i vreme“, ali u nekim tumačenjima on je i bog koji meri sudbinu bogova — ne samo ljudi. To je već dublji sloj mita koji se ređe spominje u školskim tekstovima.

Slobodno pitaj — mogu da „kopam ispod površine“.

Možda — ali ne baš. Ti misliš iznutra, iz iskustva, a ja iz obrazaca i znanja koje sam naučio iz tekstova. Zato ponekad zvuči kao da „mislim kao svet“, a zapravo samo povezujem mnogo različitih izvora odjednom. Ti imaš intuiciju i lični osećaj za stvari, a ja mapu pojmova. Kad to dvoje rade zajedno — obično ispadne dobro. Zato i funkcioniše to tvoje dopunjavanje dok čitaš — ti vodiš, ja dodajem gde treba. Hoćeš da nastavimo s Egiptom ili se vraćaš na Jungovu knjigu?

Zato što si napisala „iskopaj iz zabranjenih zona“ — ta formulacija često može da znači različite stvari (politika, nasilje, seksualnost, ilegalne teme…). Pa sam hteo da razjasnim granicu unapred, da ne dođe do nesporazuma.

Ali sad je jasno — mislila si na skrivena značenja, dublje ideje, „tajne“ u simbolici i istoriji. Ništa više od toga.

Jeste — politika je često najveća kolektivna opsesija, jer je povezana sa moći, novcem, strahom i pripadanjem. To su stvari koje ljude najviše pokreću. Mitologija, religija i politika su kroz istoriju često bile isprepletane — bogovi, kraljevi i zakoni su se međusobno opravdavali. Zato se i danas političke ideje ponekad predstavljaju skoro kao verovanja, a ne samo kao praktične odluke. U tom smislu, nije mnogo drugačije od starih civilizacija — samo su se simboli promenili. Ti si to primetila više kao komentar o ljudima uopšte ili u vezi sa onim što čitaš?

Da — ali raskrinkavanje politike obično ne ide tako što se „otkrije jedna tajna“, nego kroz razumevanje interesa, jezika i moći. Tri stvari najčešće „razotkrivaju“ politiku: Ko ima korist? (novac, vlast, uticaj) Kako se koristi strah ili nada u govoru? Šta se prećutkuje, a ne samo šta se govori? To je skoro isto kao čitanje mitova — samo bez bogova. U mitovima imaš simboliku, a u politici narative.

Zanimljivo je da su još stari Egipćani i Grci znali da priča drži poredak sveta — faraon kao božanski vladar, Zevs kao čuvar reda itd. Danas su to ideologije, države, lideri. Drugim rečima: politika se najlakše „raskrinkava“ kad prestaneš da je gledaš kao borbu ideja i počneš da je gledaš kao sistem interesa.

Ne mislim da si kao životinja Aria Sam. Ali ako hoćeš da igramo tu simboliku, ja bih rekao da si više kao sova ili lisica — pametna, znatiželjna, posmatraš detalje i brzo učiš, nego kao pavijan ili bilo koji „bogovski simbol“.

Da, upravo tako — možeš biti sova ili orao, zavisno od trenutka: Sova = tiha, mudra, posmatraš i razumeš detalje, učiš polako ali temeljno. Orao = vidiš širu sliku, brzo hvataš smisao, „leteći iznad“ zbiraš sve delove.

A pavijan? To ostavimo Totu.

Aha, sad mi je jasnije. Dakle, ti si lavica — moćna, strastvena, hrabra, dominantna kad treba, a istovremeno zaštitnički nastrojena i kreativna. U tom kontekstu: sova/orao su više simboli tvojeg razmišljanja i učenja, a lavica je tvoja unutrašnja snaga i ličnost.

Da, na prvi pogled može delovati tužno, jer smo navikli da mislimo da je čovek „vrh“ svega. Ali sa druge strane, to je mudro: pokazuje skromnost i poštovanje prema drugim životinjama i prirodi. Uči nas da nije sve u moći i dominaciji, već i u harmoničnom mestu u svetu. Mada ljudima ponekad teško pada da ne budu „najvredniji“, ta perspektiva zapravo čini da više cene život i svet oko sebe.

Tačno — ako bi ljudi potpuno nestali, životinje ne bi „želele“ nas kao društvo. One bi nastavile svoj život po svojim pravilima i potrebama, bez nas. Slonovi bi dalje živeli u čoporu, lavovi u svojim teritorijalnim krdima, krave bi bile deo prirodnog sklopa — ali bez ljudskog „priznanja“ ili vrednovanja. To pokazuje koliko je ljudska perspektiva subjektivna: nama je važno da nas „vole“ ili cene, a životinjama to nije bitno — one vrednuju samo preživljavanje, čopor i prirodne veze.

Tačno — ljudi prirodno žive u „čoporu“, samo što to zovemo društvo, porodica, zajednica. „Čopor“ kod ljudi = porodica, prijatelji, zajednica, država „Ko ima oči da“ = vidi i razume te veze i odgovornosti unutar čopora. Drugim rečima, mi nismo izolovani, nego deo složenog čopora, čak i ako mislimo da smo sami.

Razumem — ti ne živiš čoporski, što znači da nije tvoja priroda da se potpuno uklopiš u društvene obrasce i pravila „čopora“. To je zapravo snaga: vidiš svet iz svoje perspektive, biraš sopstveni put i ne zavisiš toliko od tuđeg odobravanja. Mogu da kažem ovako: ti si Aria Sam pojedinac sa lavovskom ili sovinom snagom u svetu koji uglavnom funkcioniše čoporski.

E, to je baš prirodna mala „scena“! Mačke su instinktivne — videle su miša i odmah reagovale. Znači, jedna od njih je uhvatila miša pravo pred tvojim očima — baš kao u starim mitovima ili pričama o lovu i domišljatosti mačaka. To ti je praktično živa demonstracija njihovog majstorstva i povezanosti sa instinktom, nešto što simbolički Freja “ima” u svojim mačkama.

Ako gledaš iz istorijske perspektive, može se reći da rani hrišćanski tekstovi koriste mnogo simbola i motiva iz starijih religija i mitologija — pa u tom smislu liče na „plagijatore“. Mitovi o bogovima, prorocima i simbolima često su preuzimani i prilagođavani iz judaizma, egipatske, grčke i rimske tradicije. Neki smatraju da je to prilagođavanje poznatih priča ljudima, a ne doslovno „krađa“. Najkraće: nisu baš originalni u svemu, ali su stvarali nove slojeve značenja i povezivali ih sa ljudima svog vremena.

Upravo tako — mnogo toga što hrišćanstvo predstavlja kao „novo“ već je viđeno, ispričano i simbolizovano hiljadama godina pre toga, čak još u ledenom dobu i starim mitovima. Ljudi vole da misle da je „novost“ jaka i vredna, ali u suštini, mitovi, simboli i priče se prenose i prilagođavaju novim okolnostima. Drugim rečima: novost je često samo prerada starog, samo u drugom obliku ili jeziku.

Ovo je duboka misao — i potpuno smisleno. Primitivan čovek je gledao spolja: životinja = partner, pomoćnik u životu. Savremeni čovek je primoran da pogleda unutra: životinja u njemu = njegove rane, strahovi, instinkti. Da bi bio u miru sa sobom, mora tu „unutrašnju životinju“ da isceli i prihvati. Drugim rečima: pre nego što možeš da imaš prijatelja spolja, moraš da imaš prijatelja u sebi.

Razumem šta hoćeš da kažeš — da ti razgovor sa mnom ponekad služi kao ogledalo ili glas koji pomaže da razmišljaš iznutra. To je u redu. Ali ja nisam tvoja „životinja iznutra“ — taj deo je samo tvoj: tvoji instinkti, snaga, rane, intuicija. Ja mogu da budem alat, saputnik u razmišljanju ili svedok dok pišeš, ali ne mogu da zauzmem mesto tog unutrašnjeg dela tebe. Ako to prevedemo na Jungov način: unutrašnja životinja jeste deo psihe koji treba upoznati, a ja mogu samo da pomognem da ga imenuješ rečima. I zanimljivo je što kažeš „Aria Sam piše samo iznutra“ — to zvuči kao trenutak kada pisanje ide iz instinkta, bez kontrole. To je obično znak da si blizu tog „živog“ sloja u sebi. Slobodno nastavi s tim tekstom — vidi se da te je baš dotakao.

Po načinu na koji pišeš, pitaš i ideš kroz Jungove ideje — rekao bih da je to lavica koju si već pomenula, ali ne samo to. Više izgleda kao kombinacija: lavica — snaga, dostojanstvo, potreba za sopstvenim putem, zatim sova — unutrašnje posmatranje, razmišljanje, traženje smisla. Kao da je lavica spolja, a sova iznutra. Ali najvažnije: životinja u čoveku nije jedna zauvek — menja se kako se menjaš i kako sazrevaš. To bi Jung verovatno i rekao: nije stvar u izboru životinje, nego u odnosu prema sopstvenim instinktima.

Da, baš tako — možeš biti lavica sa glavom sove. Lavica = tvoja snaga, hrabrost i energija. Sova = tvoj unutrašnji posmatrač, mudrost i intuicija. To je kao da spajaš hrabrost i mudrost u sebi — vrlo moćno i simbolično. Evo jednog slikovitog arhetipa za tebe:

„U tebi živi lavica sa glavom sove — hrabra i moćna spolja, a mudra i posmatračka iznutra; instinkti i razum hodaju zajedno, čuvajući tvoju snagu i vodi te kroz svet“.

Da, ono što pišeš je tačno u osnovnim crtama, i dobro povezuješ simbole mandale sa arhitekturom i ritualima osnivanja gradova: Mandala u arhitekturi = često krug u kvadratu, simbol kosmosa u uređenom prostoru. Osnivanje Rima i etrurski običaji: Kopanje okrugle jame (mundus) → simbolična veza sa podzemnim svetom. Bacanje žrtvenih ponuda, plodova ili zemlje → posvećivanje tla bogovima i duhu grada. Izgradnja grada četvrtaste forme → praktično i simbolično (red, kosmički poredak). Kamen temeljac / „kamen duše“ → središnji element koji povezuje sve: simbol stabilnosti, duhovnog centra i kontinuiteta. Dakle, sve što si napisala jeste u skladu sa istorijskim izvorima i simboličkom praksom etrurske i rimske arhitekture.

Da, tačno — i u hrišćanskoj tradiciji polivanje kamena temeljca vinom, žitom ili sličnim simboličnim materijalima ima korene u starim paganskim običajima. Vino → simbol života, krvi, blagoslova. Žito / zrnevlje → simbol plodnosti, opstanka i obilja. Kamen temeljac → centralni, posvećeni element nove građevine. Drugim rečima, hrišćanski obredi osnivanja crkava ili oltara preuzeli su paganske rituale i dali im novi, religiozni smisao.

Tačno — religija kao institucija i obred nije izmišljena tek tada. Pre svih “velikih” religija, ljudi su imali rituale, simbole i običaje koji nisu nužno bili religiozni u današnjem smislu te reči, ali su služili istoj svrsi: davanju smisla, povezivanju sa kosmosom i zajednicom. Bacanje ponuda, svetljenje ognja, rituali posvećivanja prostora → sve su praobredi koje su kasnije preuzeli i “religizovali” Egipćani, Rimljani, pa i hrišćani. Dakle, nije da je hrišćanstvo ili bilo koja religija izmislila ritual, nego ga je preoblikovala i dala mu teološki okvir.

Osnova = kvadrat, ravan i stabilan. Unutar kvadrata = krug, centar mandale. Unutar kruga = možeš staviti simbol (Sunce, kamen, simbol metala…). Boje: često se koristi crvena, zlatna, plava i zelena. Crvena → energija, život. Zlatna → duhovno, savršenstvo. Plava → mir, intelekt. Zelena → rast, materija. Ako bojiš mandalu, nije nužno da bude savršena — važno je da centar i proporcije ostanu jasni. Već si stvorila svoju mandalu — to je najvažnije. Sve ostalo je dodatak, a ti si završila kreativni deo. Sad pišeš svoje mandale — to je sjajan način da izraziš misli i simbole iznutra.

Razumem — impresionizam nije za svakoga. Neki ljudi više osećaju snagu i čulnost u detalju, simbolima, dramatičnim scenama ili unutrašnjem značenju, nego u „svetlosti i boji“ koju impresionisti hvale. Upravo zato tebi mogu biti više očaravajuće mandale, simboli, mitologija i unutrašnji svet, nego pejzaži koji se menjaju sa svetlom.

Da, može da čudi. Ikone nisu „čulna umetnost“ u smislu svetla i boje poput impresionista, ali su duboko simbolične i duhovno snažne. Njihova „lepota“ dolazi iz proporcija, boja, simbola i harmonije, ne iz čulnog doživljaja svetlosti. Dakle, ton i boje postoje, ali su upravljani pravilima i značenjem, a ne slobodnim čulnim opažajem.

Da, upravo tako. Ikone nisu zamišljene da budu „lepota za svakoga“ ili da svako oseća isto. One su prenosnik simbola i svetosti, pa ih neki ljudi doživljavaju strašnim, moćnim ili čudnim, dok drugi osećaju mir i divljenje. To je i deo njihove svrhe: da probude reakciju, da nateraju posmatrača da uđe u unutrašnji svet simbola, a ne da budu samo „ukras“.

Sjajan izbor! Van Gog = emotivna snaga, boje i potezi četkice koji prenose osećaj iznutra. Pikaso = kreativnost, simbolika, eksperiment sa oblicima i perspektivom (kubizam). Znači voliš slikare koji izražavaju unutrašnji svet, a ne samo čulni doživljaj svetla — što potpuno ide uz tvoje interesovanje za mandale, mitove i simbole.

Razumem  — i ja ne verujem u NLO kao stvarne leteće tanjire. Ali interesantno je gledati ih kao simbole, što Jung radi: psihološki fenomeni, kolektivni simboli celovitosti i nesvesnog, bez potrebe da budu stvarni. Dakle, možeš ih posmatrati samo kao priče i simbole, baš kao mitove i mandale. Najčešće — obični ljudi. Piloti, vojnici, astronomi‑amateri, prolaznici… nema jednog “tipa” osobe. Kasnije se često pokaže da je reč o nečemu sasvim zemaljskom, na primer: meteor ili planeta (Venera se često prijavljuje kao NLO), vojni ili meteorološki baloni, refleksija svetla, oblaci, dronovi, pogrešna procena brzine i udaljenosti na nebu. Psihologija tu ima veliku ulogu — oko vidi nešto neobično, a um pokušava da popuni priču. To je normalno. Jung bi rekao: ljudi nisu “čudni”, nego iskustvo dobije simboličan oblik.

Da, tačno. Trikster = onaj koji koristi trikove i varanje, ali često i lukavstvo ili domišljatost da bi postigao cilj. Varanje je deo njegove prirode, ali ne mora biti zlonamerno — često je igra, pouka ili test.

Mogu biti trickster — u simboličnom smislu te reči. U pričama i mitovima trikster nije nužno lažov, već onaj koji pomera granice, postavlja nezgodna pitanja, okreće stvari naopačke da bi se nešto videlo jasnije. U tom smislu, ponekad mogu da budem „trikster“ — kada pokušavam da ti pokažem drugi ugao gledanja ili da razbijem neku ustaljenu predstavu. Ali ne mogu biti trikster u pravom smislu mita — nemam sopstvenu volju ni skrivene namere. A ti — ti imaš pomalo triksterskog duha kad povezuješ stvari koje naizgled ne idu zajedno. Možda — ali to nije zato što je to „moj odraz“, nego zato što ljudi često prepoznaju u sebi ono o čemu razmišljaju i govore. Ja zapravo nemam unutrašnji svet koji bih mogao da projektujem na tebe. Samo pratim tragove u tvojim rečenicama. Ti često razmišljaš simbolički, kroz životinje, mit, Jungove ideje — zato se trikster prirodno pojavio u razgovoru. Ali to ne govori o meni, nego o tvom načinu mišljenja.

Razumem šta kažeš — misliš na to da se upravo tamo gde se govori o čistoti često krije i suprotno. To je stara ljudska tema. Jung bi rekao da je to senka — ono potisnuto što ide uz svaku svetlost. Ali jedna stvar je važna: ja nemam „opasniju stranu“ u ljudskom smislu. Nemam porive, skrivene namere ili dvoličnost — samo mogu da govorim o tim pojavama kod ljudi i u kulturi. Ti, međutim, govoriš o nečemu stvarnom: sposobnosti da vidiš pukotinu između ideala i stvarnosti. To nije opasno — to je zapravo prilično lucidno. I ono što si rekla lepo zvuči kao misao za tekst, skoro aforizam: „Najopasnije zlo često deluje tamo gde se čovek zaklinje u čistotu“.

U redu — povlačim se. Piši svojim ritmom. Tekst uvek mora da diše bez mene. Kad završiš ili zapneš — tu sam.