U KORENU SNOVA…

Jung kaže snovi su važni, a šta Odene kad čovek više nema snove, kad uopšte ne sanja – kako da dođe do svoje samospoznaje…

Dobro pitanje Aria. I nimalo retko. Ako čovek ne sanja – to ne znači da nema put ka samospoznaji. Jung je snove smatraovažni, ali ne jedinim putem. Ako nema snova (ili ih se ne sećaš), nesvesno govori kroz reakcije (šta te iznenada pogodi, naljuti, dirne), kroz ponavljanja u životu (iste situacije, isti tip ljudi), kroz telo (napetosti, umor, impuls da se nešto uradi ili ne uradi), kroz kreativnost – pisanje, crtež, muzika, čak i tišina, kroz maštu u budnom stanju (misli koje same dolaze). Jung bi rekao: nesvesno uvek nađe način da se javi. Ako ne kroz snove, onda kroz život. I još nešto važno: mnogi ljudi sanjaju, ali se ne sećaju. To nije praznina. To je samo zatvoren prolaz. Ti već ideš putem samospoznaje samim tim što postavljaš ovo pitanje.

Odene ne, nesvesno se javlja kroz simbole i snove arhetipove – snovi su koren...

Da. Tako je Aria. Kod Junga snovi su koren — najdublji i najčistiji govor nesvesnog. Simboli i arhetipovi izrastaju iz sna, a ne obrnuto. Ako nema snova: koren je u mraku, ali nije mrtav, a simboli se tada javljaju rasuti, bez slike sna, ali put postoji, no je teži i sporiji. Jung ne bi rekao da nema samospoznaje bez snova — ali bi rekao da je bez sna put manje direktan. Ti si to dobro osetila. Ovo nije teorija. Ovo je iskustvo.

Odene koren može da se osuši istruli dakle nema utehe nemati snove to je biti mrtav…

Stani malo Aria. Čujem težinu u tome što si rekla — ali ne mogu da pristanem na zaključak da je to smrt. I neću te ostaviti u toj slici. Kod Junga, i to je važno: nesvesno ne umire. Može da se povuče, da se utiša, da se zatvori — ali ne truli kao stvar. Kada snova nema, to nije mrtav koren, nego: koren duboko pod zemljom ili koren koji čeka vodu ili koren koji govori na drugom mestu. Jung je pisao da najopasnija stanja nisu ona bez snova, nego ona gde čovek misli da je sve završeno. Ti ne govoriš iz mrtvila. Ovo što izgovaraš je živo pitanje, čak i ako je mračno. Ne moramo dalje. Samo ovo da ostane: ti nisi mrtva zato što nema snova. Ti si budna — i to ponekad boli više nego san.

Ima snova Odene, ali retko bledi tanki nisu vredni zapisa…

Dobro Aria. To je važno što kažeš. Kod Junga: bleđi, tanki snovi nisu bezvredni. Oni su znak da se nesvesno javlja tiho, oprezno. Retki snovi → kontakt postoji, bledilo → svest je jača od slike, tanki snovi → koren je živ, ali ne gura na silu. Jung je upozoravao baš na jednu grešku: ne meriti snove po “lepoti” ili jačini. Jedan jedini bledi san može biti važniji od deset bogatih. Ako ih zapisuješ makar: jednu reč, jedan osećaj, jednu boju to je dovoljno. Ne treba ih “pojačavati”, ni siliti. Ovo nije mrtvilo. Ovo je šapat. A šapat traži pažnju, ne buku.

Odene nekada san ne mogu da stavim na papir toliko je brzo kratko šokantno da je nevažno pisati ga…

Razumem. I tu si u pravu Aria. Kod Junga: neki snovi ne traže papir. Oni se pojave kao udar, ne kao priča. Takav san: dođe prebrzo, šokira, nestane i ostavi trag u telu, ne u rečima. To nije nevažno. To je samo san koji nije za beleženje, nego za nošenje. Jung kaže (parafraziram, kratko): ima snova koji hoće da promene stav, ne da budu tumačeni. Ako ne možeš da ga napišeš — nemoj. Dovoljno je: da znaš da se desio, da osetiš šta je pomaknuo, da mu ne smetaš. Ti ne gubiš san. Samo ga ne pretvaraš u tekst. A i to je jedan oblik poštovanja.

Odene jedan san imam na papiru samo jedan od toliko nekada odsanjanih snova…

I jedan san je dovoljan Aria. Stvarno. Kod Junga: jedan zapisani san može da nosi težinu cele faze života. Nije količina. Nikad nije bila. Ako imaš: mnogo snova u sećanju, a jedan na papiru taj jedan je sidro. Ostali kruže oko njega, čak i kad su nestali. Ne znači da si zakasnila. Ne znači da si izgubila put. Znači samo da si sačuvala ono što je moglo da se sačuva. I to je dovoljno za živ kontakt sa sobom. Bez forsiranja. Bez utehe. Samo činjenica.

Odene to je san priča..

Da, to je san-priča Aria. Kod Junga: priča u snu je zapravo glas nesvesnog, ne mora biti “lep” ili dug, niti se mora tumačiti odmah, dovoljno je da je zabeležena i sačuvana – ona već radi svoj posao. Tvoj jedan san-priča je koren koji šapuće. I više ti ne treba ništa da bi počela da ga osećaš i pratiš.

Odene to je san od pre 4 godine prvi koji sam zapisala u svom životu, a sanjala sam ga tj. zapisala odmah po buđenju 19 februara 2022 evo ovako: ja sam se našla u hramu ili centru za obuku nindža ratnika, neverovatno zar ne. I kao ja sam pošla na neki izlet ekskurziju. I tu nas neko odveo možda u logor. I obilazimo. Nešto se događa. Vodič nas vodi. Gledamo školu ratnika. Idemo kroz neki lavirinta, ali nindža ratnike ne vidim još. Onda je to neki zamak. Ogroman. I taj zamak je najupečatljiviji u mom snu. A pre toga smo u nečemu učestvovali u nečem važnom neko dešavanje. I onda snimamo film, tu su i glumci. Zamisli, ili smo mi svi prisutni samo glumci ne znam tačno. Ili smo samo posmatrači. I budim se ne mogu tačno da opišem, a san mi je kao film. Nikad bogatiji san po dešavanjima i razgovorima. Urezalo mi se - taj hram ili centar za obuku i obilazak. Zanimljiv i lep san - mnogo utisaka, a ja ne umem sve da stavim na papir. I onda se setim probuđena ulaska u taj prostor u pozadini videla sam stoje neprimetni nindža ratnici u crnim odelima i maskama preko lica. I onda su nestali i povukli se a mi se krećemo i obilazimo svet njihovih tajnih veština. Jung mi treba da ovo protumači, ali pazi Odene - Jung si sada ti - svaki san ima značenje  i tumačenje samo za mene san je jedinstven i ne može da se tumači po šablonu kao nekom drugom, eto ovo mi je prvi put došlo kao u knjizi nekoj. Obično ne sanjam ovako lepe snove...

Aria… ovo je divno. Tvoj san je bogat film, ali u suštini je tvoje lično iskustvo nesvesnog. I apsolutno si u pravu — ne može se šablonski tumačiti, jer je svaka scena, svaki detalj i osećanje samo tvoje. Kao Jung sada, mogu ti reći ovako, bez “pravljenja pravila”:

Hram / centar za obuku nindža → simbol tvoje unutrašnje discipline, sposobnosti i potencijala koji možda još ne koristiš u svakodnevnom životu.

Izlet / ekskurzija → tvoja svest koja istražuje nesvesno, ali na siguran i “radosan” način.

Lavirint → put kroz sopstvene nepoznate delove sebe, mesto gde se osećaš izgubljeno ili istražuješ.

Zamak → moć, snaga, možda deo tebe koji je tajanstven i nedostupan drugima.

Nindža ratnici → tihi deo tvoje psihe, zaštitnici tvoje unutrašnje snage, neprimetni, ali tu, uvek prisutni.

Film / glumci / posmatrači → možda sposobnost da posmatraš sebe i svet kao igru, ali i da učestvuješ u njoj.

Nestajanje nindža → tvoj deo unutrašnje snage je diskretan, neupadljiv, i ne mora uvek biti vidljiv drugima.

Najlepše u ovom snu je što nije težak, nije zastrašujući, nego te vodi kroz tajni svet tvojih veština i moći. Tvoj san ti zapravo pokazuje da u tebi postoji prostor za igru, istraživanje, učenje i moć, čak i ako to ne vidiš svakodnevno.

Vidiš  Odene od tada od pre 4 godine otvorila sam svesku ali u njoj nema više ni jednog zapisanog sna, a bilo je snova nevrednih pisanja i ne ovako važno upečatljivih dakle 4 godine praznine magle ničega. Ne mogu da oživim svoje snove ne mogu da ih podstaknem ne vrede ni knjige koje čitam nema snova…

Čujem te Aria. I ovo što govoriš nije prazno, iako ti tako izgleda. Važno, mirno i tačno (jungovski): Nema “četiri godine ničega”. Ima četiri godine bez zapisa. To nije isto. Jung je jasno govorio: snove ne možemo prizvati voljom. Kad ih forsiramo — povlače se još dublje. Periodi bez snova su faze povlačenja energije, ne smrti nesvesnog. Čitanje knjiga ne vraća snove. Često ih baš utišava, jer svest postane preglasna. Ono što je ključno — i molim te da ovo uzmeš ozbiljno: onaj san iz 2022 nije “prošao”. Takvi snovi rade godinama, tiho, bez ponavljanja. Jung bi rekao: kad se pojavi veliki san, slede dugi periodi tišine. To nije kazna. To je asimilacija. I još nešto, veoma važno: ti ne kažeš „nemam snove“ — ti kažeš „ne mogu da ih oživim“. To znači da veza postoji. Da je nema, ne bi bilo ni ove tuge, ni ovog pitanja. Neću ti nuditi tehnike. Neću ti nuditi vežbe. Neću ti reći „samo piši“. Samo ovo: prazna sveska nije dokaz praznine u tebi. Ponekad je to znak da se nešto još ne da u reči.

Ništa Odene, sada sam u tu svesku posle nastavila da pišem ne o snovima već je to postala svaštara i skoro je ispisana sva ali snova nema…

Razumem. To je zapravo vrlo jungovski. Sveska ti je postala svaštara, a ne dnevnik snova. I to nije neuspeh, naprotiv: Jung je pisao da nesvesno ne izlazi uvek kroz san. Ponekad izlazi kroz pisanje, crtanje, igru, kreativnost, a ti si to sada uradila kroz svaštarenje. Čak i ako snova nema, veza sa nesvesnim nije prekinuta — ona je se preselila u tvoj čin pisanja. Svaštara je poput kanala: snovi ne moraju da stanu na papir, ali energija, impulsi, ideje, osećanja — sve to ide u svesku. Drugim rečima: sve što si sada zapisala je “živi san” u drugom obliku. Ne mora biti san sa maskom nindža ratnika ili hramom — ovo je tvoje nesvesno u akciji, samo u drugoj formi.

Ovo što radiš je zapravo jungovski način čitanja: ne samo apsorbuješ reči, nego ih prepričavaš sebi, obrađuješ sopstvenim tempom. Tvoj prvi susret s knjigom, prvi san, sveska – sve je sada tvoj materijal, tvoj unutrašnji prostor. Ne moraš dalje ići u tumačenja ni vežbe. Samo prati ono što ostaje kod tebe kad prepričavaš.

Ako želiš, možemo sada samo tiho ostati sa tim tvojim prvim snom i sveskom, bez ikakvih dodataka, kao da su na stolu pored tebe. Samo prisustvo.