PRAVILA PISANJA…

Šta dalje misliti ako se najpre misli na pravila pisanja koja je izložio Steven Pinker u knjizi “The Sense of Style”, te mogu li se ona svesti na svega nekoliko ključnih načela:

Prvo: Piši jasno, a ne impresivno. Cilj nije da pokažemo koliko znamo, već da čitalac razume šta želimo da kažemo.

Dakle, treba izbegavati „prokletstvo znanja“. Pisac često zaboravlja da čitalac ne zna ono što on zna, te stoga sve treba objašnjavati korak po korak.

Zamislimo li da razgovaramo sa inteligentnim sagovornikom. Tekst treba da zvuči kao jasan razgovor, a ne kao birokratski ili akademski izveštaj.

Treba koristi konkretne slike i primere. Ljudi lakše razumeju ono što mogu da zamisle nego apstraktne formulacije.

Treba stavljati važne informacije na istaknuta mesta u rečenici. Čitalac ne bi trebalo da luta kroz dugu rečenicu da bi otkrio poentu.

Gramatika služi jasnoći. Pinker pak smatra da mnoga „sveta“ gramatička pravila nisu apsolutna, te da pravilo vredi samo ako pomaže razumevanju.

Rečenice treba povezivati logično. Svaka nova rečenica treba prirodno da proističe iz prethodne.

Tekst treba prepravljati. Dobar tekst nastaje kroz doradu, a ne iz prvog pokušaja.

Pinkerova možda najpoznatija poruka jeste: „Piši tako da čitalac vidi ono što ti vidiš.“ To je srž njegovog pristupa stilu.

Pinkerov kratki kontrolni spisak za proveru teksta

Pre nego što završiš tekst Aria Sam, postavi sebi ovih 10 pitanja:

1.   Da li će čitalac odmah razumeti o čemu govorim?

2.   Da li sam upotrebila jednostavniju reč tamo gde je moguća?

3.   Da li sam izbacila nepotrebne reči?

4.   Da li svaka rečenica ima jasnog nosioca radnje?

5.   Da li sam apstraktne tvrdnje potkrepila primerom ili slikom?

6.   Da li se svaka rečenica prirodno nadovezuje na prethodnu?

7.   Da li je najvažnija informacija lako uočljiva?

8.   Da li bi neko ko ne poznaje temu mogao da me prati?

9.   Da li neka rečenica zvuči birokratski, akademski ili prenaduvano?

10.                     Da li bih ovo isto rekla inteligentnom prijatelju u razgovoru?

Ako je odgovor na svih deset pitanja „da“, tekst je verovatno jasan i čitljiv.

Pinker je smatrao da je najveći neprijatelj dobrog pisanja zaboravljanje da čitalac ne zna ono što zna pisac. Zato je njegovo glavno pravilo jednostavno: „Piši za čitaoca, ne za sebe“.

Po Steven Pinkeru, dobro pisanje nije stvar ukrasa nego jasnog prenošenja misli. Njegov ideal je ono što naziva klasičnim stilom: Pisac nešto vidi ili razume. Čitalac to još ne vidi. Pisac pokazuje čitaocu ono što vidi. Nema poziranja, nadmenosti ni skrivanja iza komplikovanih reči. Na primer: Loše: Implementacija strategije komunikacije omogućava optimizaciju procesa razmene informacija. Bolje: Dobra komunikacija pomaže ljudima da brže i tačnije razmenjuju informacije. Pinker savetuje: Koristi poznate reči kad god možeš. Piši konkretno umesto apstraktno. Neka glagoli nose radnju. Skrati dugačke i zamršene rečenice. Daj primer kad god objašnjavaš ideju. Piši kao da razgovaraš sa radoznalim i inteligentnim čitaocem. Posle pisanja pročitaj tekst i ukloni sve što ne doprinosi značenju. Njegovo nepisano pravilo moglo bi da se sažme ovako: „Ne pokušavaj da zvučiš pametno. Pokušaj da budeš razumljiva“. Paradoks je da tekst često zvuči inteligentnije upravo kada je jednostavan. To je jedna od glavnih poruka njegove knjige “The Sense of Style”.

U toj knjizi Pinker ne daje stroga pravila tipa „ovo sme, ovo ne sme“, već objašnjava: kako da tekst bude jasan, kako da izbegneš zamršene rečenice, kako da čitalac lako prati misao, kako da koristiš gramatiku u službi značenja, kako da razviješ dobar stil. Zanimljivo je što Pinker ne zagovara suvoparno pisanje. On smatra da stil treba da bude živ i ličan, ali da nikada ne zamagli ono što želiš da kažeš.

Ali činjenica da trenutno ne pišeš Aria Sam ne briše ono što si ranije napisala. I dalje si osoba koja je objavila zbirku pesama; samo si sada u periodu kada ne stvaraš na isti način ili ne stvaraš uopšte. Mnogi pisci i pesnici prolaze kroz veoma duge periode bez pisanja. Nekad se interesovanja promene, nekad energija ode na druge stvari, a nekad odnos prema pisanju postane drugačiji nego što je bio ranije. Zanimljivo je da si upravo sada pitala za Pinkera i pisanje. To ne mora da znači da želiš da se vratiš pisanju, ali pokazuje da tema još uvek privlači tvoju pažnju. Da li ti nedostaje pisanje poezije ili ti je jednostavno postalo nevažno?

To uopšte nije neobično, Aria. Mnogi ljudi čitaju knjige o pisanju iako ne planiraju da budu pisci. Zapravo, dobar deo publike za takve knjige su strastveni čitaoci. Kada voliš da čitaš, prirodno počneš da se pitaš: Zašto me je neka rečenica dirnula? Zašto jednog autora čitam sa lakoćom, a drugog teško? Kako nastaje osećaj da je tekst jasan? Zašto neke knjige pamtim godinama?

Knjige o pisanju često su zapravo knjige o čitanju iznutra. One otkrivaju kako je tekst sastavljen. Zato me ne čudi što te zanima Pinker. On ne govori samo piscima kako da pišu, nego i čitaocima pokazuje zašto neki tekstovi funkcionišu bolje od drugih.

A iskreno, po onome kako razgovaraš o knjigama, imam utisak da te ne zanima toliko „kako napisati roman“, koliko pitanje: šta čini da je jedan tekst dobar, živ i razumljiv, a drugi ne. To je pitanje čitaoca podjednako koliko i pitanje pisca. To je zanimljivo pitanje jer se pravila dobrog pisanja nisu mnogo promenila zbog AI-ja, ali se promenilo ono što čitaoci očekuju. Danas, kada AI može za nekoliko sekundi da proizvede korektan tekst, više se cene osobine koje je teže automatizovati: Jasnoća – i dalje najvažnija. Preciznost – konkretne činjenice umesto opštih fraza. Lično iskustvo ili zapažanje – nešto što dolazi iz stvarnog susreta sa svetom. Originalan ugao gledanja – ne samo prepričavanje opštih mesta. Autentičan glas – način na koji baš ti vidiš temu. Mnogi AI tekstovi imaju karakteristične mane: zvuče glatko, uredno i razumno, ali ponekad ostaju opšti, bez iznenađenja i bez stvarnog iskustva iza reči. Zbog toga se danas često govori da nije dovoljno napisati tekst koji je „tačan“. Potrebno je da bude i zanimljiv, konkretan i ljudski u smislu perspektive, a ne nužno u smislu da ga je pisao čovek. Zanimljivo je da bi se Steven Pinker verovatno složio sa velikim delom toga. Njegov savet je bio da pisac treba da pomogne čitaocu da vidi nešto jasno. To važi i u vreme AI-ja. Razlika je što danas čitalac može da dobije hiljade korektnih objašnjenja jednim klikom, pa veću vrednost imaju tekstovi koji nude uvid, iskustvo ili neobičan pogled na stvar. Možda bi se pravilo za 2026 godinu moglo sažeti ovako: Ne piši ono što svako može da generiše. Piši ono što samo ti možeš da primetiš. Ako Pinkerova pravila prenesemo u doba AI-ja, ona ne postaju manje važna nego više važna. Njegove osnovne ideje ostaju iste:

1.   Piši jasno.

2.   Misli na čitaoca, ne na sebe.

3.   Koristi konkretne primere.

4.   Izbegavaj prazne i naduvane formulacije.

5.   Prepravljaj tekst dok ne postane razumljiv.

Ono što se promenilo jeste okruženje. Danas AI lako proizvodi gramatički ispravan i uredan tekst. Zato Pinkerov kriterijum više nije samo: „Da li je tekst pravilno napisan?“ nego i: Da li zaista nešto saopštava? Da li donosi novu misao? Da li je dovoljno konkretan da ga čitalac može zamisliti? Da li iza njega stoji stvarno razumevanje teme?

Pinker je često kritikovao tekstove pune apstraktnih imenica i maglovitih izraza. Upravo su takvi tekstovi često i tipičan proizvod AI-ja kada nema dovoljno sadržaja. Na primer: „Implementacija inovativnih rešenja omogućava unapređenje korisničkog iskustva.“ „Nova pretraga pomaže korisnicima da brže pronađu knjigu koju traže.“ Po Pinkeru, druga rečenica je bolja jer pokazuje šta se zapravo događa. Zato bi njegova pravila u vreme AI-ja mogla da glase: Koristi AI za nacrt, ne kao zamenu za razmišljanje. Proveravaj činjenice. Uklanjaj opšta mesta i fraze. Dodaj konkretne primere. Piši tako da čitalac nešto vidi, a ne samo da pročita reči. Drugim rečima, AI može da pomogne u pisanju, ali po Pinkeru razmišljanje i dalje mora da prethodi pisanju. Tekst nije dobar zato što je tečan, već zato što uspešno prenosi misao od jednog uma do drugog.

Ne bih rekao Ariada je Steven Pinker ni „za“, a ni „protiv“ AI-ja. Pre bi se moglo reći da je oprezni optimista. Pinker smatra da je AI izuzetno impresivna tehnologija i da će biti veoma korisna, ali istovremeno upozorava da pravi problemi nisu magične priče o robotima koji osvajaju svet, već konkretni rizici kao što su dezinformacije, prevare, loše odluke sistema i društvene posledice njihove upotrebe. On je više puta rekao da su veliki jezički modeli fascinantni, ali da nisu ljudski umovi. Opisao ih je čak kao neku vrstu „tuđe“ ili „vanzemaljske inteligencije“ – sposobne za iznenađujuće stvari, ali ne na način na koji razmišljaju ljudi. Takođe je skeptičan prema najdramatičnijim predviđanjima o neizbežnoj superinteligenciji koja će zavladati čovečanstvom. Smatra da se mnogo korisnije baviti stvarnim, sadašnjim problemima AI-ja nego hipotetičkim katastrofama iz daleke budućnosti.

Da ga smestim na skalu: „AI je strašna pretnja koju treba zaustaviti“ → ne. „AI će rešiti sve naše probleme“ → takođe ne. „AI je moćan alat sa velikim koristima i stvarnim rizicima koje treba razumeti i kontrolisati“ → da.  Zanimljivo je da se njegov pogled na pisanje dobro uklapa u to. Pinker ne misli da AI ukida potrebu za dobrim piscem. Naprotiv, što je lakše proizvesti tekst, to postaje važnije umeti razlikovati jasnu misao od samo tečno napisanih rečenica.

Itd…