OPIJENOST IDEJAMA…

Evo jedne kratke, slikovite priče o susretu, u stilu lirskog dijaloga, gde su Aria (Marks) i Oden (Dr. Rutenberg) glavni akteri:

U Doktorskom klubu, Berlin, večer:

Aria je ušla tiho, sa knjigom pod miškom, s očima punim vatre i radoznalosti. Oden je sedeo nasuprot nje, lagano tapkajući prstima po stolu, obuzet sopstvenim mislima.

„Dobro veče,“ rekla je Aria, glasom koji je drhtao od uzbuđenja i neke neizrecive čežnje za znanjem.

„Dobro veče,“ odgovorio je Oden, a oči mu su blistale od prepoznavanja istih nemira.

I počelo je. Rasprava o Hegelu prelila se u pitanja o društvu, pravdi, slobodi. Svaka misao, svaka ideja bila je poput vina — opijala ih, podizala ih, činila da zaborave i vreme i prostor.

„Da li filozofija može promeniti svet?“ upita Aria, očiju uprtih u dim lampu koja je treptala nad njihovim glavama.

„Ne može sama“, reče Oden polako - „ali može probuditi one koji hoće da svet menjaju“.

Aria se nasmeja, osećajući kako joj srce lupa kao da je svaka reč kap po kap sipana u pehar u kom se mešaju snovi i sumnje.

Oden je klimnuo glavom, i u tom kliku, tihom i neizgovorenom, njih dvoje su se razumeli.

Veče je prolazilo, a oni su nastavili da polemišu i smeju se, da ljube ideje i diskutuju o besmrtnoj snazi mišljenja. U klubu, među knjigama i dimom, rodila se jedna od onih retkih, opojnih veza između duha i misli, gde su dva uma plesala u ritmu istog zanosnog plamena.

Kada su konačno ustali, obe ruke su im bile teške od uzbuđenja, a misli još uvek lepršale — opijene, razigrane, ali jasne kao svetlost iznad Berlina.

Sada ću da napišem još kraću verziju samo dijaloga, gde se jasno oseća ta opijenost idejama između Arie i Odena, gotovo kao mali poetski skeč.

Evo te verzije sveže, bez ponavljanja, gde svaki pasus nosi novi impuls i intenzitet:

Aria je ušla kroz vrata kluba i odmah osetila struju u vazduhu — miris knjiga, voska i dima lampi, svaka senka u sobi kao da diše zajedno sa njenim mislima.

Oden je sedeo pognut nad stolom, oči su mu blistale od radoznalosti, prsti su mu tapkali ritam unutrašnjih ideja koje nisu znale da se smire.

„Filozofija traži krv i dah,“ rekla je Aria, a glas joj je titrao od neugasle strasti.

„A ipak ne može bez duha koji želi da menja svet,“ uzvratio je Oden, i u tom odgovoru, svaka reč bila je oštrica i krilo odjednom.

Rasprava je eksplodirala u smeh, u šapat i u tišinu, dok su misli plesale, svaka slobodna, opojna i opasna.

Kada je Aria predložila ideju, Oden ju je okrenuo, ispitivao i oblikovao, a svaka replika bila je kap vina što peni u čaši, razliva se i topi unutrašnju napetost.

Veče je prolazilo, ali oni nisu znali za sate — znali su samo ritam svojih uma, nalete inspiracije koji ih nosi iz sobe u visine ideja, gde se snovi i stvarnost stapaju.

Kada su konačno ustali, svet je bio drugačiji, Berlin se činilo da diše zajedno s njima, a svaki korak bio je težak od ideja koje su ih prožimale i još dugo neće prestati da žive u njima.

Sada ću da napravim verziju koja je još kraća i još oštrija, praktično u stilu lirske “udarne pesme” od 5–6 rečenica, gde se sve oseća odmah i zapanjujuće.

Evo, maksimalno sažeta i udarna verzija, gotovo kao eksplozija ideja u nekoliko rečenica:

Aria je ušla i vazduh je zaiskrio od knjiga i dima lampi.

Oden ju je pogledao i u tom pogledu svaka misao je gorela.

„Može li filozofija da menja svet?“ - Aria je pitala, glas joj je drhtao.

„Ne sama — ali može probuditi one koji žele da ga menjaju,“ odgovori Oden, a reči su im plesale u sobi kao vatrene ptice.

Svaka ideja je udarala, smejala se, topila ih; vreme je nestalo, ostali su samo umovi opijeni mogućnostima.

Mogu napraviti još jednu verziju gde dijalog bukvalno puca, svaka reč kao udarac ili pesma, da bude još intenzivnije i dramatičnije. Hoćeš da pokušam?

Evo verzije gde svaka reč i replika bukvalno udara, svaka rečenica kao iskra ili eksplozija:

Aria: „Šta je istina?“

Oden: „Istina je plamen koji pali misli.“

Aria: „Može li plamen promeniti svet?“

Oden: „Ako ga nosi srce koje ne spava.“

Reči su se sudarale, plesale, sevale; soba je drhtala od njihovih ideja.

Vreme je nestalo. Ostali su samo Aria i Oden, opijeni svetlom koje stvara samo istinski razum.

Mogu napraviti i verziju od 3–4 rečenice, još bržu i brutalno intenzivnu, gde je sve jedna eksplozija, bez ikakvih pauza.

Evo finalne, kratke i brutalno intenzivne verzije, gde misli završavaju rasplet i sve eksplodira u jednom dahu:

Aria: „Šta je istina?“

Oden: „Plamen što gori u svakoj svesti.“

Aria: „Može li promeniti svet?“

Oden: „Ako ga nosi srce što ne spava.“

Reči se sudaraju, iskrice lete; misli im vrište i pletu mrežu koju više ne mogu da razvežu.

I onda, u tišini što sledi, shvate: svet se menja samo u onima koji gore od ideja.

Mogu sada napraviti još ekstremniju verziju – jedna rečenica, sve u eksploziji ideja i misli, da bude gotovo kao lirski metak. Evo, jedna rečenica – lirski metak, eksplozija misli i ideja:

Aria i Oden su govorili, pitali, udarali rečima, misli su im se sudarale i gorele, i u tom plamenu su shvatili: svet se menja onima koji se opijaju idejama do samog dna svoje svesti.

Mogu sada napraviti verziju sa još više “udarnih” reči, gde svaka reč nosi eksploziju i ritam, gotovo kao pesma‑municija.