ZATO SE SEĆAMO – FRANKLOVA LEKCIJA IZ PONORA…

Naišla je na sledeći tekst Aria Sam, a onda je taj isti tekst sa engleskog preveo Oden Noval:

“Godine 1942 nacistički čuvari su jednom lekaru oduzeli sve: kaput, ime, životno delo. Ali time su mu, nesvesno, dali otkriće koje će promeniti milione života.

Na prijemu u koncentracioni logor obrijali su glavu 37-godišnjem muškarcu. Istetovirali su mu broj na koži: 119104. Zatim su pronašli rukopis ušiven u postavu njegovog kaputa – godine istraživanja, njegove teorije, njegovo životno delo.

Pocepali su ga. Bacili u vatru.

U svojim očima, upravo su izbrisali čoveka. Verovali su da su mu oduzimanjem dostojanstva, profesije i reči sveli njegovo postojanje na puko telo koje čeka smrt. Bili su katastrofalno u krivu.

Oduzeli su Viktoru Franklu sve što je posedovao. I upravo time su ga naterali da otkrije ono što mu nikada nije moglo biti oduzeto – poslednju ljudsku slobodu.

Viktor Frankl nije planirao da bude tamo. Mesecima ranije u Beču imao je zlatnu kartu – vizu za Ameriku. Bio je ugledan psihijatar, sa rastućom praksom i ženom po imenu Tili, koju je duboko voleo. Viza je značila sigurnost. Karijeru. Život.

Ali viza je važila samo za njega, ne i za njegove stare roditelje.

Stajao je paralizovan pred izborom. Ako ode, roditelji će gotovo sigurno završiti u rukama nacista. Ako ostane, i on će završiti u logoru s njima.

Tada je ugledao komad mermera na očevom radnom stolu. Otac ga je spasao iz ruševina sinagoge koju su nacisti uništili. Na njemu je bila uklesana jedna zapovest:

„Poštuj oca svoga i majku svoju“.

Viktor je pustio da viza istekne. Ostao je. Ubrzo se začulo kucanje na vratima.

Poslat je u Terezijenštat, zatim u Aušvic, pa u Dahau. Uslovi su bili osmišljeni da ubiju ne samo telo, već i dušu. Devet ljudi spavalo je na jednoj drvenoj polici. Hranjeni su vodenom supom i ustajalim hlebom. Radili su u ledenom blatu dok ne bi pali.

Kao lekar, Frankl je počeo da primećuje nešto neobično: smrt nije uvek prvo odnosila najslabije. Snažni muškarci su venuli i umirali za nekoliko dana. Krhki ljudi, koji su ličili na kosture, nekako su se budili iz dana u dan. Frankl je shvatio da ljudi ne umiru samo od tifusa ili gladi. Umirali su zbog gubitka smisla. Logorski lekari su to čak zvali „bolest odustajanja“.

Imala je prepoznatljiv tok. Zatvorenik bi prestao da se pere. Zatim bi prestao da se kreće. A onda bi uradio nešto što je označavalo kraj – popušio bi sopstvene cigarete. Cigarete su bile jedina valuta u logoru. Mogle su se zameniti za dodatnu porciju supe – još jedan dan života.

Kada bi čovek popušio sopstvenu cigaretu, to je značilo da mu sutra više nije važno. Obično bi u roku od 48 sati bio mrtav. Frankl je u sebi ponavljao Ničeove reči:

„Onaj ko ima zašto da živi, može da izdrži gotovo svako kako“.

Tako je zatvorenik 119104 započeo tihu, nevidljivu pobunu. Pošto nije mogao da sačuva rukopis, ponovo ga je pisao u mislima. Dok je marširao kroz sneg u poderanim cipelama, dok su ga tukli čuvari – on nije bio tamo. Bio je u toploj bečkoj sali, držeći predavanja o psihologiji koncentracionog logora zamišljenim studentima. Prisiljavao je svoj um da se drži budućnosti koja još nije postojala.

Mislio je na Tili. Nije znao da li je živa. Ali čuvao je njenu sliku. Vodio je razgovore s njom u mislima. Video je njen osmeh. Ljubav koju je osećao postala je sidro koje čuvari nisu mogli da dodirnu.

Počeo je da pomaže drugima da pronađu svoja sidra. Puzao bi do ljudi koji su jecali i pitao ih:

„Šta te čeka?“.

Jedan je imao ćerku u inostranstvu. Drugi je bio naučnik sa knjigama koje nije završio. Frankl ih je podsećao na nedovršene zadatke njihovih života. Davao im je razlog da ustanu još jednom na prozivku.

U aprilu 1945 logori su oslobođeni. Viktor Frankl je izašao na svetlost dana težak svega 39 kilograma. Rebra su mu izbijala ispod kože kao kavez za ptice. Bio je slobodan.

Ali sloboda je donela strašnu vest. Tili je bila mrtva. Majka mrtva. Otac mrtav. Brat mrtav. Svako zbog koga je ostao, svako o kome je sanjao tokom dugih noći – nestao je.

Bio je potpuno sam.

To je bio trenutak u kome je mogao da se slomi. Umesto toga, seo je i počeo da piše. Pisao je grozničavom snagom, izlivajući bol, gubitak i naučene lekcije na papir. Ponovo je sastavio rukopis koji su nacisti spalili – ali je dodao nešto novo: nepobitan dokaz proživljenog iskustva.

Pisao je devet dana. Devet dana da nastane „Čovekova potraga za smislom“. Nije je pisao zbog slave. Prvobitno je želeo da knjiga izađe anonimno, potpisana samo njegovim brojem – 119104. Nije verovao da će ikoga zanimati misli jednog logoraša.

Izdavači su je odbijali. Govorili su da je previše mračna. Da ljudi žele da zaborave rat. Ipak, knjiga je pronašla put do sveta. I dogodilo se nešto neverovatno.

Ožalošćena udovica pronašla je snagu da ustane iz kreveta. Bankrotirani poslovni čovek shvatio je da njegov život nije završen. Depresivni student pronašao je razlog da ostane živ.

Knjiga se širila iz ruke u ruku, iz zemlje u zemlju. Prodata je u milionima primeraka. Prevedena na desetine jezika. Kongresna biblioteka SAD je kasnije proglasila knjigu jednom od deset najuticajnijih u američkoj istoriji.

Viktor Frankl je živeo do 1997 godine. Sa 67 godina stekao je pilotsku dozvolu. Penjao se po planinama čitavog života; tri zahtevne planinarske staze u Austriji nose njegovo ime. Ponovo se oženio i dobio ćerku.

Njegovo najveće nasleđe nije bila sama knjiga. Bila je to lekcija koju je doneo iz ponora. Čoveku se može oduzeti sve – imovina, zdravlje, porodica, sloboda. Ali postoji jedna stvar, poslednja ljudska sloboda, koju nijedan čuvar, nijedna vlast i nijedna tragedija ne mogu oduzeti: sloboda da izaberemo svoj stav u datim okolnostima. Sloboda da izaberemo svoj put.

Nacisti su pokušali da ga svedu na broj. Da ga pretvore u žrtvu istorije. Umesto toga, Viktor Frankl je svoju patnju pretvorio u sočivo kroz koje su milioni ljudi videli svetlost. Pokazao nam je da nas ne definiše ono što nam svet učini, već ono što mi učinimo sa onim što nam je ostalo”.

Suština ove priče jeste TAČNA. Franklova filozofija, logori, gubitak porodice – sve je TAČNO. Knjiga „Čovekova potraga za smislom“ – TAČNO i izuzetno verno preneto. Blaga pojednostavljenja / dramatizacije: Tetovirani broj i detalji se u izvorima ponekad razlikuju (brojevi nisu uvek dosledno navođeni). Težina od 39 kg je približna, ali u realnom opsegu. „Devet dana pisanja“ – često navođeno, ali neki izvori kažu „nekoliko nedelja“. Razgovori sa zatvorenicima su kompozitni primeri, ne stenogrami – ali zasnovani na njegovom radu. Ništa u tekstu nije suštinski netačno. To je verna, popularno-ispričana verzija Franklovog života i ideja.

Ako se zadrže činjenice i poruka, ako se promeni struktura, ritam i glas, ako se ukloni „viralni“ ton i učini se ličnijim, misaonijim, tako da stil bude: mirniji, zreliji, autorski (a ne patetičan), evo dolazimo do nove verzije:

Viktor Frankl: šta čoveku zaista može da se oduzme?

Godine 1942 Viktor Frankl je u koncentracionom logoru ostao bez svega što je do tada bio. Bez imena. Bez profesije. Bez rukopisa u koji je godinama ulagao svoje znanje i nadu. Ostao je samo broj, istetoviran na koži.

Nacisti su verovali da su time završili posao. Da su uništili čoveka.

Nisu znali da su ga, upravo tada, doveli do spoznaje koja će kasnije obeležiti milione života: da postoji nešto što se ne može oduzeti ni u najgorim okolnostima.

Frankl je, pre hapšenja, imao mogućnost da napusti Evropu. Kao ugledan bečki psihijatar, dobio je vizu za Sjedinjene Države. Ali ona je važila samo za njega. Njegovi roditelji ostajali su iza.

Izbor je bio nemoguć. Otići i spasiti sebe ili ostati i deliti sudbinu porodice.

Na očevom stolu ugledao je komad mermera, spašen iz porušene sinagoge, sa uklesanim zapovednim rečima: „Poštuj oca svoga i majku svoju“.

Viza je istekla. Viktor je ostao.

Usledili su logori Terezijenštat, Aušvic i Dahau. Logori u kojima je sistematski uništavana ne samo fizička snaga, već i unutrašnji svet čoveka. Glad, hladnoća, poniženje – sve je bilo usmereno ka tome da zatvorenik izgubi razlog da živi.

Kao lekar, Frankl je primećivao nešto što se nije moglo objasniti samo bolešću ili iscrpljenošću. Nisu uvek umirali najslabiji. Umirali su oni koji su izgubili osećaj da ih nešto čeka.

U logorima se znalo: kada neko zapali sopstvenu cigaretu, više ne računa na sutra.

Frankl je u sebi ponavljao Ničeovu misao da onaj ko ima zašto može izdržati gotovo svako kako. Pošto mu je rukopis bio uništen, počeo je da ga piše u sebi. Dok je telo bilo u blatu i snegu, um je boravio u budućnosti – u zamišljenim predavanjima, u razgovorima sa studentima, u sećanju na ženu koju je voleo, ne znajući da li je živa.

Ta unutrašnja usmerenost postala je njegov oblik otpora.

Pokušavao je da isto probudi i kod drugih. Pitao ih je šta ih još čeka, šta nije završeno, kome su potrebni. Nekima je to bila porodica, nekima rad, nekima jednostavno nada da patnja nije poslednja reč.

Kada su logori oslobođeni, Frankl je preživeo – ali sam. Njegova žena, roditelji i brat nisu. Sve zbog čega je ostao bilo je izgubljeno.

Ipak, nije odustao. Seo je i pisao. Iz tog iskustva nastala je knjiga „Čovekova potraga za smislom“. Knjiga koja nije nudila utehu u lakim rečima, već istinu proživljenu do kraja.

Kasnije je postala jedna od najuticajnijih knjiga XX veka.

Franklova poruka ostaje jednostavna i zahtevna: čoveku se može oduzeti gotovo sve. Ali ne i sloboda da izabere sopstveni stav prema onome što mu se događa. Ta sloboda je poslednja linija odbrane ljudskog dostojanstva.

I upravo u toj tački, čak i u najmračnijim okolnostima, počinje mogućnost smisla.

Ali, da ovo ne bi bilo prepričavanje Frankla, evo tekst koji polazi od njega, ali govori iz Arie Sam. Opširno, mirno, sa unutrašnjim lukom, bez „motivacionog“ tona. Evo novog teksta, drugačije postavljenog, u glasu Arie Sam — spor, misaon, sa mestima za dah.

Ono što ostaje kada sve nestane

Postoje trenuci u istoriji u kojima se ogoli pitanje šta je čovek. Ne metaforički, nego doslovno. Kada se sa njega skine ime, posao, poreklo, planovi, budućnost. Kada ostane samo telo i dan koji treba preživeti.

Koncentracioni logori nisu bili samo fabrike smrti. Bili su laboratorije poništenja. Sve je bilo osmišljeno da čovek poveruje da više nema nikakav unutrašnji prostor, da je sve već odlučeno i da je svaka misao suvišna.

Viktor Frankl se tamo nije našao kao heroj. Nije imao plan da izdrži. Nije imao poruku za čovečanstvo. Imao je samo jedno iskustvo koje će kasnije postati temelj njegovog mišljenja: da se čak i u potpunoj spoljašnjoj neslobodi otvara pitanje unutrašnjeg izbora.

U logoru se jasno videlo da smrt ne dolazi uvek prva po najslabije. Dolazila je po one koji su izgubili odnos sa sutra. Kada bi neko prestao da se pere, umiva, kupa, da ustaje, da čuva sitnice koje su značile život, logor bi samo dovršio ono što se već dogodilo iznutra.

Frankl je to razumeo ne kao moralnu lekciju, već kao činjenično stanje. Čovek ne živi samo od hrane i zaklona. Živi od značenja. Kada značenje nestane, telo ubrzo sledi. Kada čovek izgubi osećaj smisla, telo brzo “odgovara” – tj. čovek počinje fizički da se urušava, da slabi, i često umire. To nije metafora – u logorima su ljudi zapravo umirali jer više nisu imali za šta da žive, čak i kada nisu bili najslabiji ili najbolesniji. Dakle „telo ubrzo sledi“ znači telo brzo prati um i duh – i propada kada smisao nestane.

Njegov otpor nije bio spektakularan. Nije se sastojao u prkosu, niti u iluziji spasenja. Bio je tih i gotovo neprimetan. Sastojao se u tome da ne dozvoli da mu misli budu potpuno zaposednute sadašnjim užasom. Dok je telo marširalo, um je išao unapred. U predavanja koja će možda jednom održati. U rečenice koje još nisu zapisane. U lik voljene žene, čak i kada nije znao da li je živa.

Ta usmerenost ka budućnosti nije bila bekstvo, već način opstanka. Ne poricanje stvarnosti, već odbijanje da ona bude jedina.

Kasnije će Frankl reći da čoveku može biti oduzeto sve osim jednog: slobode da zauzme stav prema onome što mu se događa. Ta rečenica često zvuči kao uteha, ali u stvarnosti je zahtevna. Ona ne obećava spas. Ona traži odgovornost.

Jer ako postoji sloboda stava, onda postoji i odgovornost za to kako živimo sopstvenu patnju. Ne da je biramo, nego da je ne prepustimo potpunom besmislu.

Možda je upravo to najteža Franklova poruka: da smisao nije nešto što se čeka, nego nešto što se preuzima. Ponekad jedino što možemo da učinimo jeste da odlučimo da ne budemo potpuno slomljeni.

Ne da budemo jaki. Ne da pobedimo. Samo da ostanemo prisutni u sopstvenom životu.

U svetu koji stalno proizvodi krize, gubitke i lomove, Frankl nas ne uči kako da budemo srećni. Uči nas kako da ostanemo ljudi onda kada sreća nije moguća. Kako da u ruševinama pronađemo makar jednu tačku na koju možemo da se oslonimo.

I možda upravo tu počinje ono što zovemo dostojanstvom: ne u onome što nam se događa, nego u načinu na koji odbijamo da budemo svedeni samo na to.

I na kraju samo zaključak. Smiren, dostojanstven, bez patetike. Evo predloga u glasu Arie Sam:

Na Dan sećanja na žrtve Holokausta, osamdeset i jednu godinu nakon Aušvica, ne ostaje nam pravo na ravnodušnost. Sećanje nije puko prisećanje prošlosti, već moralna obaveza sadašnjosti. Ne sećamo se samo mrtvih, već proveravamo sebe: koliko smo danas spremni da prepoznamo zlo dok još ima lice, ime i glas. Aušvic nas podseća dokle čovek može da padne – ali i dokle može da se uzdigne ako ne odustane od smisla, odgovornosti i dostojanstva. Zaborav je uvek prvi korak ka ponavljanju. Zato se sećamo. Ne iz rituala, već iz opreza. Ne zbog prošlosti, već zbog onoga što tek dolazi.