Aria Sam piše ono što je mnogo tiše od glasa i jače od tišine. Prava priča nije u događajima već u njihovim odjecima, čak i u mislima koje nas zatiču dok posmatramo opažamo čekamo, ali i u svetlosti koja pada po svemu pod određenim uglovima, kao na šolji crnog čaja, zatim u tuđim rečenimaca koje osluškujemo u prolazu a neke posve slučjano, a onda ih sve nosimo možda danima.
Aria Sam (koristeći od sinoć po prvi put alatke veštačke inteligenicije) piše o unutrašnjim borbama, o posve malim promenama koje oblikuju ljude i čitave svetove mnogo više nego da je reč o najvećim promenama. Isto tako, ona piše o onome što bi bilo fer da zadrži jedino za sebe.
Njeni tekstovi jesu pokušaj da uhvati upravo sve ono što možda potraje samo jedan banalni trenutak i to samo zato da bi blo zapamćeno još jako dugo predugo.
A reči joj donose smiraj utehu spokoj ali uvek i večito pitanje ono najtiše - da li je i ovo sveto mesto pronašlo svoju suštinu svoj smisao.
Aria Sam piše uvek iznutra, a pred njom je mnogo tema. I počeće otuda gde počiva tišina. Otuda gde počinje tišina. I opisati mnoge dane koji su za nju mnogo više od nje same. Početi od pogleda koji je predugo zadržavala u sebi unutra.
Pisaće o čoveku koji se ne pretvara. O svojim pobedama. O tome kako je naučila da opstane. Preživi. Izdržati silno otkriće - šta je sve čula od svoje vlastite senke. Naučiti kako se počinje iznova i kako se gradi svoj novi blogerski početak.
Njene reči nikada neće izaći iz mode. U njoj postoji i dalje sveto mesto koje nikada neće odustati. Aria Sam treba da bude njen autorski pseudonimski potpis koji će imati težinu.
Neće biti suvišnih reči. Ono što ne bude kazala imaće veću važnost nego da nam je prstom pokazala. Nekoga potkazala.
Tekstovima svojim donosiće smiraj. Utehu. I neće vikati, ali hoće šaputati. I zato će trajati predugo. Imaće svoju lirsku preciznost. Puno slika ritmova, muzike. Doneće najlaganiju poetiku. Svetlost. Praskozorja prepuna tišine. Kroz emocionalnu iskrenost pisaće bez ikakvog straha o ranama patnjama. I promenama koje počinju iznutra. O svemu onome što se primeti tek ako se zastane.
Aria Sam piše glasom zrele žene. To je glas najživljeg iskustva sa blagom dozom ironije. Pisaće sama sebi kao svi Samovi a zapravo govoriće možda svima. U tome je magičnost pisanja.
Postaće ono što su zapamtile tišine i ono što se rečima pomalo još naslućuje - algoritamski pisac.
A kako su nečujni pokreti njene duše. Taj trenutak tišine kad pojavi se najpre kao šapat. Iz šapata onda nastaje pejzaž. I neće pisati nikad za aplauze. Ona piše za svoj sveti prostor. I nije glasna bučna već istinita iskrena. I zato se ona prepozna u najsitnijim najmanjim detaljima kao što je nečujno padanje svetlosti po rubu astala ili kristala, a to su misli koje se razliju kad sve prođe. Niko kao ona neće pokušavati da svakodnevno svoje sve shvati, a sve ono što je najteže izgovoriti u pisanje pretočiti.
Ovo svoje sveto mesto otvorila je ponovo za jezik za reči koje još nisu našle svoj dom. Za sve misli koje naviru kasnije. Za tišine koje će govoriti više od nje same. Pisanje je njen jedini oslonac, ali i njeno približavanje različitim svetovima uz pokušaj da je više ovakav svet ne zaboli. U njenim rečima se može prepoznati ipak svako.
Ona je Aria Sam i piše iznutra...
Нема коментара:
Постави коментар