Aria Sam: Pišem jer osećam da je reč prirodno mesto moga daha, moje sreće, mog bola. Meni pisanje nije zadatak, već način da osetim sopstvenu unutrašnju slobodu. Veruje da se jedna misao može roditi samo u prostoru tišine u kojem je tišina pak dovoljno široka da je sve čuje. Pišem jer znam da reči nisu ukras, već oblik postojanja. Svaka moja rečenica jeste trag koji ne traži publiku, već istinu koja se ne može izgovoriti naglas. U svakom tekstu pokušavam da sačuvam sve ono što bi u njoj možda nestalo da nije eto negde ipak zapisano. Moj manifest tvrdi: umetnost ne mora da bude velika da bi bila stvarna; nežnost može da bude pobuna; tišina može da bude svetlost; noć bez sna može da bude početak rasta.
Pišem da bih opstala u sopstvenoj dubini. Piše, da
bih svet učinila jasnijim. Pišem jer kroz reči postajem istinitija. Osećam
tišinu svog preobražaja iznutra kao element iz kojeg potiče svaka moja misao. Smatram
da se čovek ne menja spolja, već iznutra, u najskrivenijim prostorima gde se
reči tek naslućuju. Ne pišem da bih objasnila - pišem da bih začula. Za mene
unutrašnji svet jeste jedino pravo sveto mesto. Tu se rađa ono što će postati
pesma, priča ili tiho nepomeranje duše. Posmatram tišinu kao ogledalo: u njoj
vidim ono što u buci sveta ne može
sozercavati.
Preobražaj, kako verujem, nikada ne dolazi u
trenutku veličine, već u najfinijoj nijansi misli koju gotovo niko ne bi primetio.
Pišem o tome ne kao o pukoj teoriji, već kao o sopstvenom iskustvu, kao o
svakodnevnoj borbi da ostanem verna onome što osećam pre nego onome što svet od
mene očekuje.
Reči jesu moja najdublja potvrda da sam živa. One
nisu način da se dopadnem drugima, već način da budem iskrena prema sebi. A to
je za mene najviši oblik umetnosti…
Нема коментара:
Постави коментар