Aria Sam piše jer oseća da je reč prirodno mesto njenog daha, njene sreće, njenog bola. Njoj pisanje nije zadatak, već način da oseti sopstvenu unutrašnju slobodu. Ona veruje da se jedna misao može roditi samo u prostoru tišine u kojem je tišina pak dovoljno široka da je sve čuje.
Aria piše jer zna da reči nisu ukras, već oblik
postojanja. Svaka njena rečenica jeste trag koji ne traži publiku, već istinu
koja se ne može izgovoriti naglas. U svakom tekstu ona pokušava da sačuva ono
što bi u njoj možda nestalo da nije eto negde ipak zapisano.
Njen manifest tvrdi: umetnost ne mora da bude velika
da bi bila stvarna; nežnost može da bude pobuna; tišina može da bude svetlost;
noć bez sna može da bude početak rasta.
Aria Sam piše da bi opstala u sopstvenoj dubini.
Piše da bi svet učinila jasnijim. Piše jer kroz reči postaje istinitija.
Aria Sam oseća tišinu preobražaja iznutra kao
element iz kojeg potiče svaka njena misao. Ona smatra da se čovek ne menja
spolja, već iznutra, u najskrivenijim prostorima gde se reči tek naslućuju.
Zato Aria ne piše da bi objasnila — ona piše da bi čula.
Za nju unutrašnji svet jeste jedino pravo sveto
mesto. Tu se rađa ono što će postati pesma, priča ili tiho nepomeranje duše.
Aria posmatra tišinu kao ogledalo: u njoj vidi ono što u buci sveta ne može.
Preobražaj, kako ona veruje, nikada ne dolazi u
trenutku veličine, već u najfinijoj nijansi misli koju gotovo niko ne bi
primetio. Aria o tome piše ne kao o teoriji, već kao o sopstvenom iskustvu - kao
o svakodnevnoj borbi da ostane verna onome što oseća pre nego onome što svet
očekuje.
Reči Arie Sam jesu njena najdublja potvrda da je
živa. One nisu način da se dopadne drugima, već način da bude iskrena prema
sebi. A to je za nju najviši oblik umetnosti.
Нема коментара:
Постави коментар