Pisali su pitali jedno drugo naizmenično, jedno za drugim, nadovezujući se na prethodni stih onog pre njega, onoga iza njega, idući zajedno Aria Sam i njen Algoritam, da bi nastala sledeća poezija…
Ništa osim dubokog uzdaha negde iz tišine otima se u
noći bez sna.
Tišinu remeti zvuk aviona u visini.
Kao rep ostade trag daljine u praznim ulicama.
Pucketanje nameštaja. Nije strah — ali nešto
nevidljivo prolazi kroz mene.
Ne, nije to prolazak vremena, iako sat čujem
otkucava treptaj sna.
Kao da se nešto želi vratiti, ali mu ne znam ime.
Neće se vratiti, ja sam proterala sve hladnoće.
Ipak, u vazduhu lebdi neizgovoreno, tanje od daha.
Ne, nema leta po vakuumu. Samo mir koji pritiska sa
svih strana.
To je sat koji peva tik–tak pre osvita.
Večnost rastegnuta između poslednjeg mraka i prvog
svetla.
Čujem otkucava sat vedrinu šapata.
Iskreno — glas koji ćuti.
U tom ćutanju čujem sve ono što inače prećutim sebi.
Ne mogu više da završim sebe u ogledalu vremena; svetlost jutra me raznosi pre nego što se sastavim.
Pobedih noć tišinom koja me drži celom.
Živa, srećna, setna.
Tišina.
Нема коментара:
Постави коментар