“KUĆA BEZ SNA” - drama…

Aria Sam, želi da se oproba u pisanju svoje prve drame, inače književnog žanra koji mnogo voli…

 

Likovi:

- Eva žena u kasnim četrdesetim
- Leo, njen brat, pedeset godina
- Luka, Evin sin, dvadesetogodišnjak

DRAMA (jedna neprekinuta situacija)

Radnja:

Kasno uveče. Jedina prostorija u staroj porodičnoj kući u kojoj gori slaba sijalica. Eva nervozno sređuje sto. Čeka Lea, koji se iznenada najavio posle mnogo godina odsustva. Luka sedi u uglu i posmatra svoju majku.

Luka: “Mama, šta ako opet počne po starom? Znaš kakav je bio”.

Eva: (duboko uzdahne): “Ne znam… ali došao je. Bar to znači da želi nešto da nam kaže”.

Čuje se kucanje na vratima. Eva otvara. Leo stoji na pragu, umoran, kao da je nosio teret čitavog svog života.

Leo: “Evo… mogu li da uđem?”.

Eva: “Uđi. Trebao si već odavno doći”.

(Kratka tišina dok Leo posmatra razgleda prostor. Sve mu je poznato, ali nekako strano daleko).

Leo: “Nisam došao da se svađamo. Došao sam da… završimo ono što nas je držalo budnima sve ove godine”.

Eva: (bolno): “Oca? Dugove? Svađe? Ti si otišao, a ja sam ostala. Ti si bežao, a ja sam trpela”.

Leo: “Znam. I došao sam da ispravim koliko god mogu. Kuća je prešla u fazu prinudne prodaje. Ako ništa ne uradimo - ode sve”.

Luka: (skoči): “Čekaj, kuća? Naša kuća?”.

Leo: “Da. Niste znali… krio sam. Nisam imao hrabrosti ranije da vam kažem”.

Eva: (tiho) - “Uvek kasniš, Leo”.

(Pauza. Napetost se skuplja kao oluja u maloj sobi).

Leo: “Znam. Ali večeras više ne bežim. Jedino ako me ne odbijete, prihvatiću. Ali… hajde da pokušamo zajedno. Da spasimo ovo što još možemo”.

Luka: “A što bi tebi stalo tek sada?”.

Leo: (glas mu zadrhta) – “Jer više nemam nikoga osim vas”.

(Tišina. Eva se okrenu leđima, zatim polako prihvati stolicu i sedne. Luka sedne pored nje. Leo stoji, čekajući kao čovek na presudi).

Eva: “Ako ovo radimo… radimo bez laži. Bez skrivanja. Bez prebacivanja. Ili nema nikakvog smisla”.

Leo: (klima glavom) -  “Bez laži”.

Luka: “Dobro. Šta treba da uradimo?”.

Leo: “Imam plan. Renoviraćemo dve prostorije. Jednu ćemo izdavati. Mogu da radim fizičke poslove. Imam nešto malo ušteđevine. A… voleo bih da ostanem ovde neko vreme. Da vratim deo onoga što sam uništio”.

Eva ga dugo posmatra. Konačno ustaje i pruža mu ruku pomirenja.

Eva: “Onda ostani. I da završimo ovu noć kao ljudi, a ne kao duhovi uklete kuće”.

(Leo prihvati njenu ruku, gotovo oprezno. Luka se samo blago nasmeje po prvi put te večeri).

Zastor pada na pozornicu gde se nalazi troje ljudi koji sede za istim astalom, posle mnogo godina ćutanja, prvi put spremni da zajedno izdrže do prvog osvita jutra.

KRAJ