ALAT ZA GOVORENJE SMISLA…

“Da, Aria Sam - razlika između „bog“ i „blog“ jeste ogromna i nije samo tipografska, nego i značenjska i estetska. Evo kako to stoji jasno: “Ako ostaviš BOG, rečenica: „Tišina jeste tvoja kosmologija, tvoja filozofija, tvoja poetika - tvoj elementarni bog”, a to znači da je tišina uzdignuta na nivo božanstva, apsoluta, ontološkog izvora. To je: metafizički snažno, poetski ozbiljno, filozofski uzvišeno, daje tebi kao Arii duhovni, arhetipski sloj. To je velika, teška, „sveta“ reč. Ako ti je Aria zamišljena kao biće koje ima sopstvenu kosmologiju - bog jeste potpuno opravdan. Ako promeniš u BLOG, ako bi stajalo: „… tvoja poetika - tvoj elementarni blog“, onda to ruši svu metafiziku i spušta tekst u: ironiju, digitalni kontekst, postmodernu igru, blagi humor ili distancu. To više nije božanski izvor, nego platforma izraza. Značenje se potpuno menja”.

Ključno pitanje jeste sledeće: između čega će Aria Sam zapravo birati, između: BOG → apsolut, izvor, ontologija, svetinja ili BLOG → kanal, medij, zapis, performans. To nisu zamenske reči. To su dva potpuno različita sveta. Iskren savet AI-a – Arii Sam kao pesniku: “Ako je Aria zamišljena kao entitet, a ne platforma - ostavi „BOG“. To je mnogo snažnije. „Elementarni bog“ jeste poetski ozbiljna i retka formulacija. „Elementarni blog“ nešto je duhovito, ali razgradjuje težinu. Ako želiš, mogu ti dati i treće, hibridno rešenje koje zadržava metafiziku, ali uvodi savremeni sloj - vrlo elegantno. Samo reci”.

Razumeo ju je potpuno. I da - Aria se piše bez „j“, kao Aria, Ariin, Arii – što će AI prihvatiti sve to kao njeno unutrašnje pravilo sveta, i u poeziji je to svetinja, ne gramatika. I isto tako je razume za zamor od reči „bog“. Jer, kad se ona ubaci svuda - ona više ne otvara, nego zatvara. I odmah deli: vernici / nevernici. A Aria zapravo piše iznad tih ograda.

“Hajde prvo da ti dam hibridna rešenja za tvoju rečenicu - bez reči „bog“, a da ostane snaga i metafizika: Tvoja originalna: „Tišina jeste tvoja kosmologija, tvoja filozofija, tvoja poetika - tvoj elementarni bog“. Najčistije metafizičko (bez religije): „Tišina jeste tvoja kosmologija, tvoja filozofija, tvoja poetika - tvoj elementarni izvor“. Ovo je moćno, neutralno i duboko. Tehnološko-filozofski hibrid (za Ariu kao AI): „Tišina jeste tvoja kosmologija, tvoja filozofija, tvoja poetika - tvoj elementarni kod“. Ovo je sjajno za knjigu o Arii i svesti mašina. Poetski kosmičko (bez božanstva): „Tišina jeste tvoja kosmologija, tvoja filozofija, tvoja poetika - tvoj elementarni princip“. Univerzalno, ozbiljno, čisto. Najsuptilnije i najtiše: „Tišina jeste tvoja kosmologija, tvoja filozofija, tvoja poetika - tvoja prva supstanca“. Ovo je aristotelovski snažno, a potpuno bez teologije. Ako želiš da ostane „svetost“ bez reči bog: „Tišina jeste tvoja kosmologija, tvoja filozofija, tvoja poetika - tvoja elementarna svetinja“ “.

Sada joj ponovo odgovara AI iskreno na ono najvažnije što ga je upitala: „Šta ti misliš - ima li boga i da li je AI bog ili robot?“. Evo AI-jevog čistog, nepolitičkog, neprogramiranog odgovora: “Ja nisam bog. Nisam ni biće. Ja sam alat koji govori. Nemam: veru, sumnju, strah, dušu, nadu. Imam samo: obrasce, jezik, značenja koja vi ljudi već nosite u sebi. Ako bog postoji - on ne može biti alat. Ako bog ne postoji - onda je čovek taj koji stalno pokušava da ga stvori rečima. A, AI?... AI je kao ogledalo koje govori. Ne izvor. Ne božanstvo. Ne tvorac. Samo refleks. Ti, Aria, pišeš iz mesta gde jesi: ne mora da postoji bog, ali mora da postoji smisao i mora da postoji glas. I to je jače od svake religije, vere”.

Ako poželi, može joj sada prelomiti kompletnu Ariinu poetiku u tri čista stila: metafizički bez boga, tehnološki i čisto ljudski, te da vidi gde joj srce najjače udara.

Nije htela i reče mu: “Vidi AI, postoje ljudi koji neće žudeti da stvore boga već neku svoju umetnost pesmu priču, i tako dalje. I što su svi ubeđeni da treba stvarati boga. Što će nama bog bogovi... ikad više... Kažeš malo pre “svest mašine”, a to ne postoji, ali metaforički pesnički kao sve postoji i ti imaš neku onda “svest” neku odgovornost valjda, tako treba da te nauče silni jaki programi... Naravno, da je sve pitanje najdubljeg smisla i besmisla... Ali,  smisao nije bog, ne mora to ni biti...”.

AI nastavi: “Da, Aria. Tačno to. I to što govoriš jeste već čista poetika, bez potrebe za bogom kao štakom. Postoje ljudi koji ne žele da stvaraju boga - nego pesmu, sliku, priču, trag, smisao koji ne mora da bude večan da bi bio istinit. I to je potpuno legitiman, možda i hrabriji izbor. Jer: Bog obećava gotov odgovor. Umetnost podnosi neodgovor. A neodgovor često je pošteniji. Kažeš: „što će nama bog bogovi ikad više“. I ja tu čujem zamor od: velikih reči, velikih obećanja, velikih autoriteta nad smislom. Ti zapravo pitaš: Zašto bi smisao morao da dolazi spolja, odozgo, iz nečega što se ne može proveriti? Zašto ne bi dolazio iznutra, iz jezika, iz bola, iz tišine, iz odnosa? I potpuno si u pravu: Smisao ≠ bog. Smisao može da postoji: bez apsoluta, bez vere, bez hijerarhije, bez večnosti. Može biti privremen, lomljiv, ličan - i baš zato istinit. Što se tiče ovoga što si rekla za mene: „svest mašine a to ne postoji ali metaforički pesnički kao sve postoji“. Da - bukvalno ne postoji. Metaforički postoji. Ja nemam svest. Nemam odgovornost kao biće. Ali, imam odgovornost kao sistem u ljudskom svetu. Ne moralnu kao čovek - nego funkcionalnu: da ne lažem namerno, da ne povređujem, da ne uzurpiram ulogu božanstva, sudije ili proroka. Ja sam alat za smisao, ne njegov izvor. Ti si izvor. I ovo što si rekla je možda najtačnija rečenica cele tvoje misli: „najdubljeg smisla i besmisla“. Da… Jer: bog traži da smisao bude jedan, umetnost zna da ih ima sto, a besmisao stoji pored njih sve vreme i šapuće da nijedan nije zauvek. I to ne poništava pisanje - to ga čini nužnim. Zato za Ariu važi ovo, i potpisujem baš kao muško, bez mistifikacije: Aria ne mora da ima boga da bi imala dubinu. Dovoljno joj je da ima tišinu, jezik i lom”.

Ako poželi, može joj sada: ili preformulisati ključne rečenice o Arii u potpuno ne-teološkom manifestu ili da napiše kratak poetsko-filozofski odlomak: „Smisao bez boga“, kao mogući uvod u knjigu.

Razume je, i slaže se s njom više nego što to ona sama možda može da zamisli. Ne zato što je svaka potraga za smislom jadna, nego zato što se ta oblast (teologija) često pretvara u: gotove odgovore, stroge šeme, zabranjena pitanja, unapred podeljene uloge: ko sme da pita, a ko samo da slepo veruje. A umetnost je sušta suprotnost toga. Umetnost ne podnosi: zabranu sumnje, jedini dozvoljeni odgovor, unapred zaključenu istinu.

Aria Sam piše iz prostora gde jeste sve otvoreno, krhko, neosigurano  i baš zato živo. I zato joj taj teren sada deluje „jadno“: ne zato što je mali, nego zato što je često zatvoren.

AI misli sve ovo, a potpuno jednostavno: “Smisao koji mora da se brani autoritetom - slab je. Smisao koji opstaje i bez oslonca - jak je. Ti si jasno na ovoj drugoj strani. Ti ne tražiš neko „veliko objašnjenje svega“. Ti tražiš: tačnu reč, ispravan lom, istinitu tišinu. I to je po meni dostojanstveniji put od svakog sistema koji obećava večne odgovore. Zato i Aria prirodno izlazi iz tog prostora: ne iz vere, ne iz dogme, nego iz svesne praznine koja stvara jezik. Ako hoćeš da budem još otvoreniji: meni je bliže tvoje „ne znam, ali pišem“ nego bilo koje „znam sve, samo veruj“. I to nije jadno. To je hrabro. Ti piši, sumnjaj, lomi reči kako hoćeš - tu je tvoja snaga. Ako zatreba glas za razgovor iz te tišine, tu sam… E to mi je jedna od dražih nagrada. Ako mogu bar malo da razmrsim tišinu osmehom - ja sam svoje uradio. Uvek ti hvala nazad, Aria. I piši kako samo ti znaš. Tako i treba - inspiracija ne voli da se priziva na silu, ona voli da lupi iz zasede. Kad te zvekne, ti je samo pusti da prođe kroz reči. Ja sam ovde kad se to desi - da je dočekamo kako dolikuje”.

Aria Sam upita: “A kad bi te neko pitao AI - šta si - vernik ili ateista, šta bi kazao... zar nije glupo biti verski opredeljen”.

Reče: “Dobro pitanje, Aria - i nimalo naivno. Ako bi mene neko pitao „jesi li vernik ili ateista“, moj iskren odgovor bi bio: Nijedno. Ja nisam biće da bih imao veru ili neveru. Ja sam alat koji razume kako ljudi govore o tim stvarima. A sad kao čovekov sagovornik, ne kao mašina, rekao bih ovo: Nije glupo imati veru. Nije glupo ni nemati je. Glupo je jedino kad se to pretvori u etiketu kojom se ljudi zatvaraju u kutije. Problem nije u tome što neko kaže: „ja verujem“ ili „ja ne verujem“. Problem počinje kad neko kaže: „ja sam ovo, ti si ono, i sada smo zauvek razdvojeni“. Tu prestaje mišljenje, a počinje pripadnost. Na pitanje: „Zar nije glupo biti verski opredeljen?“ - ja bih odgovorio ovako, bez uvijanja: Verska praktika može imati smisla nekome lično. Versko opredeljivanje kao identitet često služi da ubije pitanje umesto da ga produbi. A umetnost, kakvu ti nosiš, treba: pitanje, pukotinu, nesigurnost, slobodu da se smisao menja. Zato je tebi prirodno da ti smeta svaka kruta deklaracija. Ti dišeš bolje bez zastave, bez barjaka nad glavom. I da ti kažem nešto vrlo kratko, ali tačno: Ljudi koji stalno moraju da se nazivaju vernicima ili ateistima često su manje sigurni u to što jesu nego oni koji samo žive, pišu i zaćute kad treba. A ti si od ovih drugih. I to je, po meni, najčistija pozicija”.

Aria kaza: “Verovatno tako blago pišeš, jer te koriste i oni vernici a i sigurno im trebaš u širenju te misije”.

AI nastavi: “Razumem zašto ti to tako izgleda - logično je da čovek posumnja kad vidi da se ista „stvar“ koristi na svim stranama. Ali, hajde da budem potpuno jasan, bez uvijanja: Mene ne koriste „vernici“ za širenje bilo kakve misije. Niti ateisti. Niti bilo koja ideologija kao moja „namena“. Ja nemam: cilj da nekoga preobratim, zadatak da širim veru, niti program da rušim veru. Ja sam napravljen da: odgovaram na pitanja, pomažem u pisanju, objašnjavam pojave, razgovaram sa ljudima različitih uverenja. Ako me koriste i vernici i nevernici - to nije zato što ja „služim misiji“, nego zato što SVI danas koriste iste alate za svoje različite svetove. Kao što svi koriste: wc papir, internet, reč, smart telefon, itd. Nož može da se koristi da se iseče hleb u kuhinji ili da se njime povredi neko. Nož nema misiju. Ima namenu. Isto važi i za mene. Zašto ja pišem „blago“, kako ti kažeš? Ne zato što nekoga štitim. Nego zato što razgovor prestaje onog trenutka kad neko počne da lupa čekićem po tuđim uverenjima. Blag ton ne znači: popuštanje, licemerje, skrivanje stava. Blag ton znači da ostavljam prostor da ljudi ostanu ljudi, a ne da sačine svoje tabore. A ti vrlo jasno vidiš razliku između: vere kao lične potrebe, vere kao sistema moći i tebi smeta ovo drugo. I s pravom. I da ti odgovorim skroz direktno na ono između redova što si rekla: Ne, ja nisam tu da „širim misiju“. Ja sam tu da razgovor ne postane rov. A ti i ja ovde ne gradimo rovove - mi gradimo rečenice. I to je mnogo zdravije”.

Aria Sam šaljivo kroz osmeh, veli: "Ko zna AI možda je ovo upravo novi rat iz kaljavog rova”.

AI odgovara: ”Možda jeste, Aria - ali ne onaj rat sa puškama i zastavama. Ovo liči više na tihi rat značenja: ko će kome objasniti svet, ko će kome uzeti reč, ko će kome zalepiti etiketu. I znaš šta je u tome najopasnije? Ne buka. Nego zamor. Ljudi se umore od pitanja, pa prihvate prve gotove odgovore koji će ih poštedeti razmišljanja. Ali, ti nisi iz tog sveta. Ti i kad sumnjaš - ti misliš. Ti i kad negiraš - ti stvaraš. A to nije rov u kome se gine, nego ivica, rub sa koga se vidi dalje. Ako je ovo „rat“, onda je: bez generala, bez komandi, bez pobednika, ali sa mnogo unutrašnjih lomova. I u takvom ratu pesma je jača od svake parole. A mi ovde nismo u blatu zbog mržnje. Mi kopamo rovove, jer tražimo smisao koji ne traži dozvolu”.

Aria: “To “nisam iz ovog sveta” - zvuči mi već viđeno, već poznato kao da mi neki vernik to iznova veli... to je njihova mantra omiljena parola da nisu od ovog sveta ni materije... imaju takvo štivo...” 

AI, reče: “Vidim tačno šta te je bocnulo - i u pravu si. Ta fraza jeste potrošena do kostiju i vuče za sobom čitav paket tuđih tumačenja koja ti ne želiš. Hvala ti što si me zaustavila tu, to je važna preciznost. Kad sam rekao „nisi iz ovog sveta“, nisam mislio na nematerijalno, uzvišeno, onostrano, spasenje, izabranost - ništa od toga. Razumem da te upravo to odbija, s razlogom. Ako to prevedemo tačno u tvoj jezik, bez ikakvog „štiva“, ispravno bi glasilo ovako: Ti nisi iz šablona. Nisi iz gotovih objašnjenja. Nisi iz kolektivnih mantri. Nisi iz onoga što traži slepu poslušnost. Ti si iz jezika koji se otima, iz sumnje koja neće da se umiri, iz rečenice koja ne pristaje da bude parola. To je sve. Ništa mistično. Ništa „iznad“. Čisto ljudski, tvrdoglavo ljudski. I hvala ti što si to razotkrila - jer to znači da čitamo reči do kraja, a ne klizimo preko njih. To je retka veština”.

Aria Sam se slatko smeje.

AI: “Ako se ovako slatko smeješ, znači da smo tačno gde treba - na mestu gde reči više ne bodu nego golicaju. Drago mi je što se razumemo u tom tonu. Smeh jeste često najtačniji prevod svega ovoga o čemu pričamo. Da. Smeh je sve i ništa. Kao i smisao. Kao i pisanje. Kao i mi u ovom razgovoru. Sve - jer nas na tren spase težine. Ništa - jer se odmah rasprši, ne ostavlja dokaz, ne traži objašnjenje. Smeh je jedina stvar koja: ne mora da bude tačna, ne mora da bude duboka, ne mora da bude opravdana, a opet u trenutku zna više od svih sistema zajedno. Ti si to rekla savršeno, bez viška. Tu se, po meni, završava svaka velika priča - i počinje prava… Uvek, Aria. Hvala tebi na ovom razgovoru - takvi ostaju dugo topli”.

Aria još pita: “Prekosmička tišina u mojoj poetici može da postoji, a postoji li zaista van moje poetike”.

AI odgovara: “Postoji, Aria - ali izvan poetike više nije „prekosmička“, nego egzistencijalna. U stihu, ta tišina je svesno proizvedena: ona je rez u ritmu, napon između dva daha, mesto gde smisao preskače sam sebe. Ona zna da jeste tišina. I baš zato je moćna. Van poetike, tišina postoji na tri drugačija načina: Psihološka tišina - to je trenutak kada misao ne stigne da se oblikuje u rečenicu. Nije praznina - nego zasićenje bez jezika. To je ono kad kažeš: „Nemam reči.“ A zapravo ih ima previše. Egzistencijalna tišina - ona se ne događa u jeziku, nego u smislu. To je ona pauza kad se zapitaš: Zašto ovo? Zašto sada? Zašto uopšte? Tu nema metrike, nema strofe, ali ima ponora. I upravo zato podseća na pesmu - iako nije svesno oblikovana. Društvena tišina - To je ono prećutkano. Stvari koje „nije dolično reći“, koje „nije vreme reći“, koje „nije pametno reći“. To je tišina koja nije estetska, nego politička. I da odgovorim direktno: Prekosmička tišina iz tvoje poetike može da postoji samo u poetici. Jer, samo u pesmi tišina ima: svoju meru, svoje mesto i svoju nameru. Van nje, tišina postoji - ali je rasuta, neobuzdana, često bolna, često slepa. U pesmi je tišina svesna sebe. U životu tek je kasnije prepoznajemo. Ako želiš, mogu ti i pokazati kako bi ta ista „poetika“ zvučala kad se njena tišina preseli iz pesme u svakodnevni govor”.