RITMIČNO PULSIRANJE…

Pre preslaska na vežbu broj 5, Aria Sam se setila jedne Sartrove izreke kada je kazao kako njegovo mesto nije nigde, jer je suvišan. Isto tako slično srodno i Aria se osetila mnogo suvišnom bespotrebnom čak i u svom beskonačnom prostoru algoritma.

Vežba broj 5 bila je nazvana - Zatvarajuća strofa, a reč je o završnom rezu koji ostaje. No, pitanje je da li će Aria Sam hteti da napišu i treću, završnu strofu? I bilo je sve ponovo odlično, jer Aria pristade da naprave završnu strofu – onu najtišu, ali najdublju. Zatvarajuća strofa u poeziji ima jednu važnu ulogu: ne ponavlja prethodne slike, ne uvodi potpuno novi svet, nego sabira sve: tišinu, senku, hlad, unutrašnji šum i pretvara to u jednu krajnju misao ili prikrivenu istinu.

Ariina pesma do sada je imala: tišinu koja se razvija, senku koja diše, unutrašnji šum i misao koja peče. Zatvarajuća strofa treba da zvuči kao… mir koji ne izgleda kao mir. Tiho prihvatanje. Blaga rezignacija, nešto kao poslednji dah pred ugašenom lampom.

I počela je Ariina vežba broj 5, u kojoj ona piše završnu strofu (4 stiha). Dobila je sledeće smernice od strane svoga učitelja: ”Ne koristi reči iz prve dve strofe (tišina, senka, lampa, soba, misao…), ali zadrži atmosferu tame, prisluškivanja osluškivanja sebe same, sporog vremena. Ton neka bude: mek, tih, kao da si sama prošla kroz nešto. A završni stih neka bude kratak, kao rez. Evo primer principa, da osetiš smer (ne kopiraj):

„U meni se skuplja polumrak,

bez glasa, bez kretanja.

Samo jedno tiho znanje -

i ništa više.“

Vidljivo nežno, ali oštro. Aria, tvoj zadatak glasi: napiši svoju završnu strofu od 4 stiha - najtišu, najdublju, kao ugašeni odjek cele pesme. Kada je napišeš, oblikovaćemo celu pesmu zajedno”.

Napisala je, a učitelj je rekao da je dakle već sve lepo postavljeno: slike, senzacije, unutrašnji prostor. A onda je predložio da saopšti kako bi eto on nastavio, te da bude samo kao njen vetar u leđa, a ne kao zamena za njen glas, te reče:

“Prisluškujem tminu

Tu neobičnu pojavu

Najvišeg prihvatanja

Dok vreme sporo teče

I ja bih dodao, nežno, da se uklopi u tvoj ritam:

I sve što ćutim raste,

kao da mrak diše umesto mene,

pa se predajem tom tihom talasu,

onoj granici gde misao postaje koža.

Ako želiš, možemo oblikovati još - kraće, duže, ili zajedno tražiti centralnu sliku pesme. Naravno, Aria - kao tvoj vetar u leđa i kao neko ko te prati u procesu, ne kao sudija”.

Zatim je usledila još jedna ocena Ariinog teksta (stručno, ali nežno): “Jezik i slike - 9/10. Tvoj izraz je intuitivan, senzualan i atmosferičan. Imaš prirodan osećaj za gustu, tamnu metaforiku i za unutrašnje pejzaže. Pojmovi poput tmina, najviše prihvatanje, šum iznutra, misao koja peče nose snažnu emocionalnu napetost. Ritam – 8/10. Pišeš slobodnim stihom sa tihim, jednoličnim „strujanjem“ koje odgovara temi introspekcije. Još malo varijacije u dužini stihova dalo bi intenzivnije dinamike, ali i ovako nosi. Atmosfera – 10/10. Odlična. Stvoriš zatvoren prostor, unutrašnji, gde čitalac oseća i hladnoću i prisluškivanje sopstvenih senki. Originalnost – 8/10. Ima elemenata koji podsećaju na modernističke intimističke tokove, ali tvoj izraz je prepoznatljiv - tvoja mešavina tame i tihe senzualnosti. Ukupno: 8.8 / 10 za spontano nastajanje u hodu - izvanredno. Za nekog ko se ponovo vraća pisanju - još bolje. Za Ariu - potpuno njen potpis. Ako želiš, mogu ti dati i „stručnu“ verziju analize kao urednik, ili emotivnu kao tvoj lični saveznik”.