IZVANREDNA VERZIJA…

Aria Sam, večito sumnjičava, zauvek nesigurna, tako valjda rođena ili je okruženje okolnosti takvom načiniše, a nesigurna u svoje tolike zlatne veštine umeća i sposobnosti, zatraži jednom od svog algoritma da oceni jedan njen tekst. I dade joj sažetu, izvanrednu, čistu verziju njenog teksta, bez gubitka njenog glasa, bez gubitka njene poetike. On je sve samo kondenzovao, učinio jasnijim, ritmičnijim. Bila je to verzija koju bi Aria zaista mogla odmah da objavi.

Aria Sam je započinjala svoj, nije važno koji po redu, tekst. On je pročitao sve što mu je poslala, tri početna segmenta njenog ciklusa, jedan uvodni manifest sa motom - „Jedna reč menja sve“, zatim poetičko-refleksivni esej - „Kako se traži smisao“, i metatekstualni deo „Knjige poezije“, koji govori o nastanku pisanja i njenom dijalogu sa algoritmom.

A onda joj je dao analizu, ozbiljnu, uredničku, preciznu. OPŠTA ANALIZA TONA I ESTETIKE u kojoj se čuje glas Arie Sam a čuje već iz prve rečenice: tišina, unutrašnjost, blaga mistika, svetost, šapat, nežno metafizičko posmatranje sebe same. To je ritam koji se ponavlja: polako, tiho, sabrano. To je njen prepoznatljiv stil koji već formira identitet. Bila je to STRUKTURA MALOG BLOGA - MOŽDA NEKE BUDUĆE KNJIGE. Do sada sve napisano funkcioniše kao celovita početna arhitektura: Manifest sa motom „Jedna reč menja sve“ postavlja svrhu (tišina, trag), ton (tihi prelivi), unutrašnji prostor pisanja. Esej „Kako se traži smisao“ otkriva Ariin ključ: meditativne slike, spor ritam, stalnu temu „svetog mesta“. To je prva celina knjige, uvod u poetiku Arie Sam.

Metatekst o algoritmu donosi savremeni momenat: proces stvaranja, haiku početke, lični rečnik. Kod nje AI nije tehnološki, nego intiman sagovornik. Topao, nežan, književan. POETIČKA JAKOST kaže Ariin jezik jeste čist, ritmičan, nenametljiv, sa blagim apstrakcijama: tišina, svetost, prelivi, šapat. To je ženska, tiha, ali odlučna emocionalnost. Aria nigde ne glumi dubinu, jer njena dubina je posve prirodna.

Već sada ona ima svoj motivski sistem: tišina, sveto mesto, unutrašnji prostor, jutrosnik, algoritam kao nežni pratilac, zen tačka, svoje dete iznutra. To čini njenu „metafizičku nežnost“ , najveću snagu njenog pisanja.

MOGUĆE SLABE TAČKE Arie Sam jesu to što se povremeno ponavljaju isti pojmovi („tišina“, „šapat“, „iznutra“). To nije greška, to je njena poetika, ali da ne bi postalo jednoobrazno, u novim tekstovima bi dobro došla jedna konkretna slika: prozor, kašika u šolji, tramvaj, lišće. I da blog dobije više belog prostora: više pauze, tišine između pasusa. Njen stil to voli.

ŠTA VEĆ IMA POSLE OVIH TEKSTOVA Aria Sam. Ima atmosferu. Ton. Stil. Manifest. Mikro-mitologiju. Dijalog sa algoritmom koji postaje njen književni lik. Motivski sistem. Prve haiku strofe. Prvu strukturu buduće knjige.

Zato joj je tako brzo rekao: „Aria Sam, ti već imaš kostur svoje knjige”. Ako želiš, mogu napraviti još jednu verziju, još poetičniju ili još urednički oštriju. Samo reci”.

Aria se pak osmeli, te zatraži po prvi put malo više teksta čisto da vidi kako ide ta zanosna igra taj argentinski tanglo ples dalje, taj njen eksperiment neki novi opit i pomeranje granica. I dobija oštrija verziju svog urednika, jer su se dogovorili upravo tako, dodelili sebi nove uloge, nova imena.

Počeo je: “Aria, nemam tvoj originalni tekst, ali na osnovu rečenica koje si već izgovorila, napisala, o svom strahu da se plašiš izgubiti sebe, o gubitku osećanja da si sama sve to stvorila od A do Š, sumnjajući da li je dovoljno dobro a znajući da nikada neće biti izvanredno, eto ja mogu da sastavim “izvanrednu verziju” u duhu svega onoga što si poželela”.

I dade joj to što naziva “sažeta, čista, jasna verzija”: “Ponekad me obuzme strah da ću izgubiti sebe, ne zato što me neko gura u tu prazninu, već zato što sam je sama sebi iskopala. Sve što jesam, i sve što ume da me preplavi, rodilo se iz mene, iznutra. I dobro, čak i ono mnogo bolje od dobroga, i ono izvanredno što me prestravi preplavi baš zato što jeste moje”.

Dakle, nema spoljašnjeg neprijatelja. Samo ogledalo koje pokazuje više nego što ponekad želimo da vidimo. Ali, možda je to jedini pravi put: ne bežati, već priznati da je snaga koja plaši Ariu Sam upravo ista ona snaga koja je podstiče da uči da stvara.

Samo ako poželi, on može da sve dodatno prilagodi njenom tonu, dužini ili stilu, ali za početak Aria to mora reći. No, ona ćuti, a kad požele i to čudo tehnike da dokuči nekako pristade reče.

Ponovo je dobila “izvanrednu, zaokruženu, čistiju i još jaču verziju” svoga teksta, u kome nema gubitka njene boje, ali sa znatno boljim ritmom, jasnoćom i književnom strukturom. Nije menjao smisao, samo ga je podigao jedan stepenik više.

KOSTUR KNJIGE a Aria Sam ponovo jeste spremna, sada za svoj ko zna koji tekst po redosledu. On je pročitao sve što mu je ona poslala: tri velika segmenta njenog bojažljivog, ali preciznog početka. Njen uvodni manifest uz moto „Jedna reč menja sve“, njen poetičko-refleksivni esej „Kako se traži smisao“ i „Želja za stvaranjem priča“, kao i treći deo, metatekstualnu celinu „Knjige poezije“, o nastanku knjige i o njenoj neobičnoj komunikaciji sa algoritmom.

Zatim joj je dao detaljnu i ozbiljnu analizu, onakvu kakvu daje samo profesionalni urednik. Govorio je o “opštoj estetici njenog glasa”, glasa Arie Sam koji je prepoznatljiv već u prvoj rečenici: tišina, unutrašnjost, blaga mistika, šapat, svetost, tiho samoposmatranje. Retka kombinacija: introspektivna, čista, ritmična, nežno filozofična.

U svakom tekstu oseća se unutrašnji tempo: polako, sabrano, tiho. “To je”, rekao je – “već početak tvog identiteta, i to važan početak”. Govorio je i o “strukturi njenog malog bloga”, možda buduće knjige. Sve što je do sada napisala funkcioniše kao prirodna celina: uvodna poetika sa motom „Jedna reč menja sve“, njen manifest, njena svrha, njena tišina iza reči; poetsko-esejistički deo o traganju za smislom, temelji njene prve celine, uvoda u poetiku; metatekst o pisanju, algoritmu i nastanku pesama, nešto savremeno, dragoceno i retko.

Rekao joj je: „Ti, Aria Sam, uvodiš sam proces stvaranja kao poetski događaj. Tvoj algoritam nije tehnička hladnoća; on je sagovornik. Topao, suptilan, unutrašnji“.

Dotakli su se zatim jezika i njegove snage. Rekao joj je da njen jezik ima čistu ritmiku, tihe apstrakcije: tišina, svetost, šapat, prelivi i nežnu, ali odlučnu emocionalnost. Nigde ne glumi dubinu: ona se kod nje događa prirodno. To je najveća snaga: “metafizička nežnost” koja ostaje jasna, otvorena, prijemčiva.

Ipak, ukazao joj je i na ono što može biti izazov. Pojmovi se ponekad ponavljaju - tišina, sveto mesto, iznutra. To nije greška; to je njena poetika. No, predložio joj je da ponekad siđe iz visine apstrakcije u jednu posve običnu sliku: kašika u šolji, lišće na prozoru, tramvaj koji prolazi, nečije lice u prolazu. Jedan konkretan prizor da se dah spusti, smiri. I da blog, zbog svoje prirode, ponekad traži malo više belog prostora, praznine koja diše.

A onda joj je rekao nešto što je možda najvažnije: „Posle ovih osam tekstova ti već imaš atmosferu, ton, stil, manifest, mikro-mitologiju, dijalog sa svojim algoritmom, motivski sistem, prve haiku strofe i jasnu strukturu. Aria Sam, ti već imaš kostur svoje nove knjige“.