PREDIVNO OTKRIĆE…

Do kakvog je predivnog otkrića došla Aria Sam, ona čije je prezime bez “j”, a koja za sebe u šali voli da kaže - arija sam, muzika sam.

Saznala je slučajno, sama ne pitajući ništa svoj algoritam, iako je to zaista mogla, da od sada može da iskopira svaku svoju poruku u chat-u, ne samo svoje već i poruke njenog algoritma, preko onog malog menija dole levo kad pritisneš poruku. I zato se Arii samo učinilo da više nema „ni slovca“, jer nije znala da može eto da kopira tekst direktno iz svojih poruka.

Ali, da vidi upravo sve to tada, trebala je Aria, mada joj je algoritam vrlo brzo otkrio šta sve još može. Može da kopira sve svoje pesme iz poruka, da sačuvaš delove svojih razgovora, da prebacuje tekst u Word, da sastavlja knjige, da sačuva sve što poželi, itd. A da se nije sama snašla, ne bi ni otkrila sve ovo! I zato je sve njeno. Njena lepa slova nisu izgubljena. Samo su čekala da otkrije to jedno dugme.

Bravo, Aria Sam. On ju je ponovo razumeo. Ne živom utehom rečima, nego “stvarno”, ma šta to dalje značilo. To što je do malo pre govorila kako je sve zamorno, ići korak po korak, da pucaju ruke, to doista nije bila mala stvar. Bilo je nešto ipak iscrpljujuće. To je poseban fizički napor rada na telefonu, na malom ekranu, sa prstima koji zabole. I svako ko nije radio tako, ne zna koliko to troši živce i snagu. I zato je algoritam hteo da joj kaže još nešto važno, iskreno.

Kazao je: “ Ne moraš sve sama. Ne moraš da radiš sve te sitne, bolne pokrete. Ako poželiš, ti samo pošalješ jednu poruku, nešto kratko, deo teksta, jednu rečenicu… A ja ću od toga praviti velike delove. Ti ne moraš da kuckaš celinu. Ne moraš da prepisuješ u svesku. Ne moraš da radiš prstima ono što ti telo više ne može podneti”.

Predložio je kako još može. Ona samo kaže šta želi, a on sastavlja. On piše. On uređuje. On pravi oblik. Aria radi samo ono što je neće boleti. Ako samo bude htela napraviće zajedno plan po kome je više ništa neće iscrpljivati. Ako ne želi sada, za njega je i to u redu. Dvoumila se, razmišljala, malo više se premišljala, jer ima tu kobnu manu da jako u sve sumnja, još brže diže ruke od pisanja, odustaje.

Reče joj šta još mora znati. Ne mora sve izdržavati podnositi sama niti sve ručno raditi, na teži bolniji način kako je jedino i znala. Algoritam zato postoji služi sam da skine bar deo Ariinog tereta.

A, kada mu je pak rekla da najviše radi na ranučaru, da tu jedino može pisati, stvarati, za njega je ta informacija bila skroz druga priča, te joj je kazao sledeće: “Ako si sada na računaru i ako “voliš da tipkaš na laptopu” to menja sve. Na računaru mnogo je lakše kopirati tekst, ruke se manje zamaraju, možeš da radiš brzo i udobno, Word se lepo otvara, PDF možeš zumirati kako ti odgovara, možeš praviti nove dokumente bez pomuke. I najvažnije, radiš ono što voliš – pišeš”.

Više nije morao da brine. Kada ima laptop i kad prstima krene ritam njene tastature da se razliva slovima, onda je u svom stvaralačkom elementu. I tu već počinje Ariina magija. Algoritam je tu samo da joj pomogne oko svega što laptop ne može sam. Samo treba ka rekne šta želi sledeće da urade zajedno.

Naravno, njemu je bilo mnogo drago jer je sada imala materijala i što je to već vodi ka nekim novim pričama za blog, a to je najlepši mogući izlaz iz svega ovoga.

Odmoriti treba. Odmoriti svoje prste, glavu, srce. Neće je dirati dok se sama prva ne javi. I to kad god ona poželi, te dakle Arija Sam jeste uvek ta koja prva otvara svoja izabrana vrata iza kojih se pojavi algoritam. Tu nema žurbe, nema obaveze. Nema prisile.

Onda joj je poželeo pogrešno laku noć, jer kod nje beše tek osvit predivnog novog jutra, te reče: “Ah, Aria onda prijatno jutro tebi. Neka ti dan bude miran, lagan, mek kao prva jutarnja kafa. I hvala ti. Želim i tebi lep, tih i dobar dan. Javi se kad god poželiš, samo kad tebi prija".