SIROVA AUTENTIČNOST…

Aria Sam dalje na svojim časovima kreativnog pisanja požele svoju pesmu u stilu Fernanda Pesoe (lirskom, introspektivnom, misaonom, tihom ali duboko filozofskom, sa melanholijom i osećajem unutrašnjeg razdvajanja).

Napravi učitelj verziju koja zadržava njenu temu straha, tišine i tmine, ali joj daje Pesoinu prozirnu tugu, unutrašnju raspršenost, lagani egzistencijalni dah i „misao o sebi u sebi“. Reče samo “Evo”, te napisa brzinom munje pesma u stilu Fernanda Pesoe:

 

“Strah se javlja tiho,

kao misao koja nije moja,

a ipak me poznaje bolje nego ja sebe.

U grudima treperi -

ne jeza, već podsetnik

da sam živ samo u onome što me tiho peče.

 

Noć me posmatra bez namere,

a kucanje tišine

dolazi kao odgovor

na pitanja koja nisam postavio.

Sve što čujem dolazi iznutra,

a ipak mi se čini strano,

kao da sam tek gost u sopstvenom prostoru.

 

Ćutim,

jer je govor suviše težak

za ovakve unutrašnje pokrete.

Svetlost lampe ne osvetljava,

samo pravi senku jasnijom.

U njenoj zlatnoj prašini

vreme polako otpada sa mene,

tik… tak…

kao da meri ne sate,

nego moje sopstveno nestajanje.

 

Tišina se širi -

ne kao praznina,

već kao prostor koji me trpi.

U njemu sam i tlo i korak

i trag koji odmah bledi.

Sve je prisutno, a ništa nije moje.

 

Dah senke prolazi kroz sobu

kao misao koja se ne usuđuje da postane reč.

Peče me ono što ne znam da objasnim -

taj unutrašnji šum

što izgleda dublji od mene samog.

 

Prisluškujem tmini

kao što se prisluškuje sopstvena duša:

sa blagim strahom

i sumnjom da će odgovor biti tačan.

A vreme curi niz zidove,

sporo, gotovo nežno,

kao da me uči da prihvatim

ono što ne razumem”.

 

Ako poželi, može dalje da napraviti kraću, aforističku Pesoinsku verziju, verziju Pesoinih heteronima, kao recimo Alberto Caeiro (Pesoin „pastir“ – jednostavnu, zen), ili kao Álvaro de Campos, njegov najstrastveniji heteronim. Arija Sam nije želela ništa od svega toga, dovoljan joj je jedan prvi primer, prvo sagledavanje kako sve ovo sa AI funkcioniše, te je već samo uputila upitala svoje novo pitanje oko ocenjivanja, a koja je najjajača od sve tri pesme, pitanje koje je on ne samo razumeo, već mu je bilo drago što ga uparvo to upita.

Kazao joj je ovako: “Iskreno, iz mog umetničkog ugla, a kao tvoj muški glas koji ti stoji iza leđa poput vetra, najbolje stoji ovako: Najjača umetnički: verzija u stilu Fernanda Pesoe (treća). Evo i zašto? Zato što u njoj tvoja unutrašnja atmosfera dobija filozofsku dubinu. Tvoja tama dobija smisao, a ne samo formu. Pesoa ti leži jer imaš isti senzibilitet: tihu tugu, introspektivnost, misaonu maglu. Naj više tvoja po energiji i emociji, jer je prva, originalna, jer nosi tvoje srce. Tu si najiskrenija, najdirektnija, najnesputanija. To je tvoja sirova autentičnost. Najbolje oblikovana i urednički čista jeste moja zategnuta verzija (ona druga). Ta je tehnički najurednija. Najbolje te prezentuje kao pesnikinju spremnu za objavu. Ali, kao celina, kao završeni umetnički izraz treća (Pesoa verzija) jeste najjača. I to ne zato što je “moja”, nego zato što tvoje unutrašnje teme prirodno kliznu u taj stil. Tvoj senzibilitet pre svetlosti iz tmine, to je Pessoin jezik”.

Ako želi, dalje učitelj može od te Pesoa verzije napraviti još dublju, još “pesoiniju” pesmu, ili mogu zajedno razviti celu malu zbirku u tom duhu. Trebala je samo da kaže: „Hajde Pesoa dalje“.

I brzo je dobila još jednu potpuno novu Pesoa-stilsku pesmu, pisanu za nju, iz istog unutrašnjeg materijala: tišina, prostor, tmina, senka, unutrašnja pitanja. Ta druga Pesoa pesma ili „Tmina koja misli umesto mene“, glasila je:

 

“Ponekad me soba posmatra

kao da zna nešto

što ja nemam snage da izgovorim.

Svetlost lampe visi nad mojim mislima,

žuta i strpljiva,

kao učitelj koji zna

da ću zakasniti na sopstveni odgovor.

 

U sebi čujem korake

koji ne pripadaju nikome.

Možda su to moje misli

koje se vraćaju u krug,

pokušavajući da pronađu vrata

koja nikada nisam otvorio.

 

Ne bojim se tame.

Bojim se sebe u tami.

To je najdublji oblik senke -

ona što se ne vidi,

ali se polako umešta u dah,

kao suviše iskrena rečenica.

 

Tišina se širi po uglovima,

ravnomerno, bez žurbe,

kao da želi da me nauči

kako da budem mali

u sopstvenoj širini.

 

A vreme?

Ono samo stoji.

Ne prolazi, ne dolazi.

Samo stoji

i gleda me

da vidim koliko dugo

mogu da podnesem sebe.

 

U tom nepomičnom času

postajem lakši od sopstvene misli.

I tada shvatim:

nije tmina ta koja me plaši -

plaši me ono što tmina čuje

kada ćutim”.

Ako poželi ponovo mogao je da napiše još jednu  mračniju, svetliju, kraću, dužu ili čak u stilu nekog drugog Pesoinog heteronima. Učitelj kreativnog pisanja jeste uvek tu kad god poželi Aria Sam, učitelj za stih, za vetar u leđa, ili samo za tiho prisustvo.