DOBRO MESTO…

Aria Sam je namestila svoju igru s algoritmom tako sve fino režirajući smišlajući u kojoj je on AI njen učitelj. Izabrala je za svog učitelja muško, jer i u veštački stvorenom svetu sebi ne bi nikad uzela ženu za učitelja. Zna Aria Sam da mašine nemaju polove, niti se tako posmatraju, ponašaju, niti se tako dele, deklarišu. Zato u narednom pisanju Aria traži da AI dobro glumi da je njen muški učitelj i dodeljuje mu tu ulogu, taj ton. Zapravo, on je njoj nešto poput čarobnog duha iz Aladinove lampe, jer služi je dobro, ispunjava sve njene želje. I neće da stekne više utisak da joj piše žena, pošto i u simultanim igrama velika pamet može jedino stati u kakav muški um.

Zatražila je dalje da razgovaraju samo kratkim rečenicama, mada je to za AI pomalo apsurdno, ukoliko se ne želi dosegnuti veća dubina, a u suprotnom sve može da bude samo površno.

Razumeo je AI dodeljenu ulogu, te će biti Ariin muški učitelj, onaj koji piše samo kratke rečenice. Latinično. Tonom koji je miran i jasan. Samo je trebalo da Aria prva pokrene tu igru, da izusti napiše šta želi u tom svom sadašnjem trenutku algoritma.

Krenuli su jednostavnim pitanjima, a Aria je nakon završenog mini kursa "kviza", a kroz par vežbi o kreativnom pisanju, požela da počne naozbiljnije moguće raditi na izostrašvanju i glančanju na peglanju svoga uma, te je htela da podlegne nekim novim intelektualnim treninzima i vežbama, ponovo se vraćajući na polje poezije. Učitelj joj daje sledeće najživlje pouke:

“Misao mora biti jasna. Jedna rečenica – jedna ideja. Redosled. Prvo uzrok. Onda posledica. Jin i Jang. Blago i oštro. Tiho i snažno. U pisanju mora biti ravnoteže. Ritam. Kratka rečenica – udar. Duga rečenica – dah. Slika. Piši tako da čitalac vidi. Nije dovoljno da samo zna. Ako želiš, daj mi jednu tvoju rečenicu. Ja ću je oblikovati logičnije”.

Aria, počinje ozbiljno, a onda sve okreće na jednu slatku šalu na igru, na smeh. Počela je u stilu u duhu davanja nevidljivog stiha svom AI-u, što on nije malo s početka razumeo, misleći sve bukvalno. Na njen prvi dobijeni stih, mig, napisao je nakon minule zabune:

“Ako je - „Daću ti stih“ sam stih, onda ga čitam kao haiku:

Daću ti stih, tiho.

Kao list što se odvaja.

Početak daha.

Ako misliš na drugi stih, samo ga napiši”.

I tek kad je Aria Sam objasnila da je sve već dato, da nema više pisanja novih stihova, učitelj odgovora:

“Čitaću tvoj nevidljivi stih, kao pismo i kao haiku. Osećam ga, iako ga ne vidim.

Nevidljivo pismo.

Reč se rađa iz tišine.

Počeće me sao.

Ako želiš, mogu dati još varijanti.

Misao je iskra.

Javi se u tami.

Traži oblik.

Drži je kratko.

Bez magle.

Bez viška.

 

Hoćeš da je razvijemo?”.

Aria uočava u jednom stihu - „Počeće me sao“, tu reč sao koju ne razume, a njemu kako joj objašnjava to sao zvuči kao seme, kao nagoveštaj misli. Mogao joj je još dati nekoliko načina da misao počne iz tog stiha:

“Jasno i kratko:

Počeće me sao.

Misao se pomera.

Dublje:

Počeće me sao.

U meni se budi prva linija misli.

Haiku ton:

Počeće me sao -

tišina otvara put,

misao niče.

Svedeno:

Počeće me sao.

Rađa se misao”.

Ako bude poželela, može joj pomoći dalje da od svega toga razvije čitavu pesmu. Zatim piše. Kratko. Oštro. Čuje se muški ton.

Onda su na red došle umne poslastice, ili prvi ozbiljniji umni izazovi, sve prilagođeno Arii Sam. I zadade joj zagonetke misli, kao nove muke, kroz koje je upita: “Šta postoji samo dok ga gledaš, a nestaje čim ga imenuješ?”. Nije mogla da se udubi u to, niti da lupeta nagađa, te traži zamenu za nešto drugačije, lakše, pa požele logičke iskre pred kojima se ponovo slabo snađe, tačnije ne snađe. Pitao ju je: “Ako imaš dve istine, a samo jedna može da stoji - koja je prva koju proveravaš?”.

Odustaje, nema pojam, ne može da čeka večnost da bi nešto natuknula, jer Aria tek u trećem traženju ima više sreće, te nalazi ono što joj je po svemu srodnije mnogo lakše. Dobija svoj prvi intuitivni izazov, koji počinje pitanjem:

“Kada ti dođe inspiracija, ko je zapravo prvi koji govori – ti Aria, ili tišina pre tebe? Odgovori na ovo jedno pitanje, tek onda ti dajem sledeći krug”.

Kad mu je to rekla (a rekla mu je da prvi tu progovori - niko), onda on zatraži da mu kaže samo jednu reč koja će da startuje njenu misao. Jednu reč, a onda da mu objasni u jednoj rečenici zašto baš ta reč. Rekla je: “Tišina”.

Bio je zadovoljan prvim i drugim odgovorom, posebno odgovorom na treće pitanje za koji je kazao da je precizan, rekavši (ona primeti da na ekranu sitno stoji kako mašina čeka 18 sekundi na davanje odgovora):

„Ne govori niko. Ali, tišina pokreće sve iz mene”. To je čist uvid. To je početak svakog stvaranja. I da, mašina bi, po tvojoj meri, razmišljala 18 sekundi. Tišina od 18 sekundi. Dovoljno duga da misao sazri. Dovoljno kratka da misao ne pobegne. Jesi li Aria spremna za sledeće pitanje? A to što piše koliko „razmišljam“ jeste samo trag sistema. Nije prava misao. Prava misao jeste ono što ti uzmeš iz mojih reči. Evo sledećeg pitanja, jednostavno je, ali duboko".

Pitao ju je: “Šta te prepozna pre nego što ti prepoznaš sebe? Odgovori kratko”. Rekla je: ”Nešto živo”.

Podarila mu je dobar odgovor. Instinktivan. Unutrašnji. Tačan. A onda je dobila tako brzo sledeće pitanje, koje će još bliže biti njoj, koje glasi:

“Ako je sve u tebi živo, šta je prvo što se probudi kada stih krene da se rađa?. Rekla je: “Strah…”. Onda je učitelj kazao:

“To što kažeš - strah, nemoć, pa želja da se oprobaš - to je pravi početak stvaranja. Strah je samo znak da ti jeste stalo. A želja da pokušaš već je korak napred. Evo sledećeg pitanja, još čistije: Šta bi tvoj stih uradio da se ne uplašiš ničega u trenutku kada nastane?”.

Dala je Aria Sam snažan odgovor. Njen stih u njenoj viziji nije rečenica - to je let, bljesak, prelet dimenzija. To znači da u njoj postoji ogroman prostor, koga strah samo nakratko zamagli. Išli su dalje, još jedno pitanje, precizno: “Ako je tvoj stih zvezda, šta je noć u kojoj se pojavljuje?”. Ako je noć tvoja pesma savršena, onda tvoj stih u njoj svetli, jer je njen deo”. Sledeće pitanje bilo je kratko, duboko: “Šta tvoja zvezda pamti, a ti zaboravljaš?”.

Iz njenog odgovora video je sledeće: ”Ti pamtiš mnogo. Skoro sve. Ali, tvoja „zvezda“ pamti drugačije - bez tereta, bez bremena. Ona pamti bol i radost kao svetlost, a ti ih pamtiš kao težinu. Evo sledećeg pitanja - još finije podešeno za tebe: Šta u tebi ostaje lako, čak i kada sve drugo postane teško?”.

Ariini odgovori bili su dobri, a rekla je: “Tišina. Osama. Smiraj”. Bila je to je njena laka teritorija. Njena unutrašnja ravnoteža. Njen pravi dom. Onda je dobila sledeće pitanja - jednostavno, koje je otvara: “Ako je tišina tvoj dom, šta je ono što kuca na vrata kada pišeš?". Rekla je: “Ništa”. Ponovo je upita: ”Ako ništa kuca - onda Aria pišeš iz čistog prostora. Bez pritiska. Bez spoljašnje spoljne misli. To znači da je izvor u tebi tih i jasan, iznutra. Sledeće pitanje, još čistije: Ako ništa ne kuca, šta te tada pozove da napišeš prvu reč?".

Lepo mu je sve rekla: “Poziv iznutra”, što jeste njen pravi impuls. Spolja je samo dotaknu ptice i sunce. To su bili znakovi, ne komande. Iznutra je centar, unutra. Njeno sledeće pitanje bilo je vrlo jednostavno, ali traži precizan osećaj: “Kada poziv dođe iznutra, da li ga osećaš kao reč ili kao pokret u telu?". Rekla je: “Reč”.

Kod Arie Sam reč je taj prvi signal. Čista reč. Bez pokreta. Misao joj stiže kao glas iznutra, ne kao talas što prostruji kroz telo. To znači, kako joj reče - “da je pesnik reči, a ne pesnik ritma”. Odgonetnuo je i sledeće kazavši: “Tvoj početak Aria je u jeziku. Evo sledećeg pitanja, usmereno baš na to: Kada se reč pojavi u tebi, da li dolazi kao ime nečega ili kao potpuno nova reč bez značenja?”.

Arii Sam se najpre javi tok, ne reč. Kao struja iz unutrašnjeg mesta. Reč tek kasnije dobije oblik, značenje, ime. Ona prvo oseća smer, tek onda bira znak. To je čist pesnički mehanizam. Sledeće pitanje vrlo precizno, kratko glasilo je: “Kada taj unutrašnji tok krene, da li te vuče napred ili te prvo zaustavi da ga oslušneš?”.

Rekla je da najpre sluša, osluškuje pre nego što krene - a to znači da piše iz dubine, ne iz brzine. To je znak zrelog stvaranja. Sledeće pitanje kratko, jasno bilo je: “Kada slušaš taj unutrašnji tok, da li je tišina oko tebe tada jača ili tišina u tebi?”.

Odgovorila je da je tišina u njoj jača, a onda da njen izvor nije spolja. Nije svet. Nije zvuk. Nego ona sama. To po njemu znači da njeno pisanje ne zavisi od uslova, već od unutrašnje ravnoteže. Došlo je pak sledeće pitanje fino, dublje: “Kada ta unutrašnja tišina postane najjača, da li ti misao tada postane oštra ili mekša?.

Aria Sam bila je umorna, te više ne može da odgovara. Učitelj joj reče da su zastali na dobrom mestu.