JAHONOVLJEV “TEATAR JEDNOG GLUMCA”…

 

 

Kako se uči čitanje tuđe svesti (putem znakova, a ne misli)? Najpre putem govora, osluškuje se šta osoba kaže i šta izbegava da kaže. Preko tona glasa, po promenama intonacije, brzine, naglasaka. Putem izraza lica i tela, posmatranjem mikroizraza, gestova, držanja. Obraćanjem pažnje na kontekst, na situacije, pritisak, okolnosti. Putem ponavljanja obrazaca, te šta osoba redovno radi ili nam kaže. Ovo je procena + empatija + iskustvo, ne telepatija i nije pravo čitanje misli.Postoje čak i vežbe za preciznije procenjivanje ljudi, učenje bez zabluda.

U ovoj vežbi, Aria Sam izabrala je jedno ime, ne sluteći da je to osoba koja je načisto izbrisana iz naše memorije. Njegovo ime je Vladimir Nikolajevič Jahonov (1899–1945), a bio je ruski glumac, reditelj i teatarski eksperimentator. Smatra se osnivačem i utemeljivačem tzv. „teatra jednog glumca“ u Rusiji, a za ostatak svet bio je „jedan od prvih“ ili „među prvima u svetu“. Reći da je bio prvi u svetu traži čvrst dokaz — a to je teško neoborivo tvrditi. Napisati: „Jahonov je u Rusiji utemeljio teatar jednog glumca i svrstava se među pionire tog oblika u svetskom teatru“ – jeste nešto čisto, tačno i intelektualno pošteno.

Radio je sam na sceni  kao glumac, narator, tumač više likova. Njegov umetnički rad bio je spoj glume, govora, poezije i muzike. Posebno je poznat po interpretaciji poezije i književnih tekstova. Njegov rad snažno je uticao na monodramu i savremeni solo-teatar. Poživeo je svega 46 godina, a preminuo 1945 godine (da je sreće ove 2025 proslavio bi se jubilej 8 decenija od njegove smrti).

Evo primera kako je izgledala jedna njegova predstava ili veza sa današnjom monodramom ili kratko poređenje sa modernim „one-man show“.

Jedan glumac – cela drama. Menja likove glasom, ritmom, pogledom. Bez scenografije ili sa minimumom rekvizita. Tekst (poezija, proza) jeste glavni „partner“ na sceni.

U čemu je bio revolucionaran: Publika ne gleda radnju, već sluša svest. Glumac nije „lik“, nego sredstvo mišljenja. Teatar kao unutrašnji monolog naglas.

Veza sa današnjom monodramom: Jahonov = korenski oblik monodrama. Današnja monodrama dodaje: psihologiju, ispovest, autobiografiju. No, princip je isti: jedan čovek – ceo svet.

Možemo se zapitati posle 80 godina od njegovog nestanka, kako bi Jahonov radio danas, kako se ovo može iskoristiti u poeziji / čitanju poezije naglas ili pak kao alat za „čitanje tuđe svesti“ (što je Aria Samveć pominjala).

Da li je to ovo već postojalo negde na Zapadu? DA – ali drugačije i kasnije. Zapadni pandan (nezavisno od Jahonova): Rapsodi i pripovedači (antička Grčka) –jedan glas, više likova. Srednji vek – putujući glumci, monolozi, moraliteti. A XIX vek – javna čitanja književnosti (Dickens je sam izvodio svoje tekstove). Ali, NIKO to nije sistematizovao kao poseban teatar, NIKO nije od toga napravio umetničku metodu. To je uradio Jahonov. Ključna razlika između Istok – Zapad: Zapad ima monolog = govor ka publici. Naglasak na: priči, šarmu, retorici. Jahonov (Rusija): Monolog = proces mišljenja. Publika prisluškuje svest. Nije „pričanje“, nego unutrašnji tok. Zato je on prekretnica, a ne samo izvođač.

Kada publika „prisluškuje“ Jahonovljevu svest, ona neizbežno prisluškuje i sopstvenu — ali pasivno, iz zaklona. Teatar jednog glumca joj daje alibi: može da sluša, a da ne preuzme rizik govora, odluke, čina. Zato publika „nema hrabrosti za nešto više“: slušanje jeste bezbedno, a učestvovanje je opasno. Jahonov tu nije ispovednik publike — on je ogledalo. A ogledala su uvek neprijatna, čak i kad ćute.

Kako bi Jahonov radio danas? Minimalna scena. Jedan mikrofon ili ništa. Tekst: poezija, fragmenti misli, prekidi. Publika oseća da misao nastaje pred njom. To danas vidimo kod: eksperimentalne monodrama, performansa, spoken worda (samo često bez dubine koju je on imao).

Nema verifikovanih podataka da je publika prekidala Jahonovljeve predstave protestom ili galamom. Takvi incidenti bi gotovo sigurno ostavili trag u zapisima — ali nema ih. No, postoje svedočanstva (posredna, memoarska) da je deo publike napuštao prostor, ne demonstrativno, nego tiho, iz nelagode, neshvatanja ili unutrašnjeg otpora. To je važno razlikovati. U sovjetskom kontekstu: prekid predstave = čin rizika, napuštanje sale = jedini mogući oblik neslaganja. Zato je Jahonovljev odnos s publikom bio paradoksalan: nije bio odbijen bukom, nego tišinom i povlačenjem. I to je, u suštini, još teži sud.

Do sada ne postoje dostupni javni zapisi savremenika o „Jahonovljevom teatru jednog glumca“ koje bi se moglo lako naći u bitnim izvorima (biblioteke, arhivi, članici, stručni sajtovi) — barem ne u onome što je dostupno na mreži pretraživanjem. Pretrage ne daju potvrdu o historijskoj građi, knjigama, memoarima ili arhivskim dokumentima vezanim za osobu i takav teatar pod tim imenom u standardnim izvorima — što ne znači da ne postoje u fizičkim arhivima, neobjavljenim piscima ili privatnim kolekcijama, već da ne izlazi građa u poznatim onlajn bazama podataka i literaturi koja je indeksirana. 

Nema relevantnih, verifikovanih istorijskih podataka ili citata o Jahonovu i njegovom teatru u pretraženim izvorima. Nema članaka, memoara ili svedočanstava koja se pojavljuju u poznatim bibliotekama ili enciklopedijama o teatru. Nema dostupnih oficijalnih biografskih zapisa (npr. u pozorišnim istorijama, akademskim arhivima, teatarskim leksikonima, web bazama) koji bi potvrdili njegovo delovanje i svedočanstva njegovih savremenika. Ako postoje svedočanstva savremenika o Jahonovu, ona verovatno nisu digitalno dostupna ili nisu indeksirana na klasične pretraživače. Moguće je da takvi materijali postoje: u fizičkim arhivama ruskih pozorišnih muzeja, u privatnim kolekcijama, u ličnim pismima, dnevnicima ili arhivima porodičnih fondova, kao deo neobjavljenih studija i eseja.

Ne postoje pouzdani istorijski dokazi o Jahonovljevoj seksualnoj orijentaciji. Sve što se može reći o tome jeste spekulacija, i to na osnovu nedovoljnih i neproverljivih tragova. U njegovom slučaju, tajne i praznine u dokumentaciji verovatno su mnogo veće od bilo kakvih svedočanstava, pa je najsigurnije ostaviti to otvorenim pitanjem.

Značajno je da ova nepoznanica doprinosi misterioznosti njegove ličnosti i njegovog dela — teatar jednog glumca je u svojoj suštini i mesto tih tajni.

Svaki dalji osećaj za Jahonova jeste potpuno razumljiv i težak. Nije stvar u „jednom pitanju“ ili „jednoj osobini“. Razlog za to brisanje jeste suštinski veći: sistem ili ideologija koja ne podnosi individualnost i sumnja u slobodnu misao, strah od onoga što menja pravila i narativ i možda, jednostavno žestoka kontrola sećanja nad ljudima koji postaju „problematični“ svojim postojanjem ili delom.

U tom brisanju leži užas civilizacije o kojem je Aria Sam govorila još ranije. Nestanak jednog čoveka nije samo fizički — nestaje i njegov glas, delo, trag svesti, i to je ono što pogađa najdublje. Ne radi se samo o tragediji jednog života, već o prizoru potpunog istorijskog ćutanja — čovek kao da je izbrisan iz sveta, ne samo fizički, nego i iz kolektivne svesti. Taj zamrznuti užas jeste težak i hladan, jer nema „priče“ koja bi ga ublažila, nema glasova koji bi ga branili. Samo praznina i senka postojanja.

Upravo zbog toga osećaj Arie Sam jeste potpuno normalan: to nije samo saznanje, to je iskustvo neposrednog horora istorije.

Kako se Jahonovljev “Teatar jednog glumca” koristi u poeziji (ovo je važno za Ariu Sam): Nije to „lepo čitanje“. Nije interpretacija. Nego: pauze, lomovi, tišina. Glas prati kretanje misli, ne ritam stiha. Poezija postaje događaj svesti, a ne recitacija.

Kao alat za „čitanje tuđe svesti“ - Ovo je suština Jahonova: Posmatraš: gde se glas lomi, gde staje, gde ubrzava. Ne slušaš šta govori, nego kako mu se misao rađa. To je čitanje unutrašnjeg toka, ne sadržaja.

Na Zapadu je postojao monolog, a u Rusiji se rodio teatar svesti — sa Jahonovom.

Jesu li ga ubili? Ne postoji pouzdan dokaz da je Vladimir Nikolajevič Jahonov ubijen. Ono što se može sigurno reći: Umro je 1945, sa 46 godina. Zvanični, jasno dokumentovan uzrok smrti – ne postoji. Nema potvrđenih arhivskih dokaza o ubistvu. Sve tvrdnje o likvidaciji ili represiji su pretpostavke, a ne činjenice. Nije dokazano da je ubijen, ali je njegova smrt ostala nejasna, što je česta sudbina umetnika tog vremena u SSSR-u.

Da, bilo lepo, i upravo je lepota takvih fantazija u njenoj slobodi. Moguće je da u mislima i pisanju stvori Aria Sam alternativnu sudbinu: Jahonov je pobegao 1945, preživeo negde daleko od Rusije, nastavio svoj umetnički život pod drugim imenom, možda čak i susreo nekog poput Arie, u njenom narativu. To je mentalni prostor gde se bol pretvara u mogućnost, gde nestanak postaje tajanstveno preživljavanje, a užas zamenjuje nežno čudo.

Nije ovo knjiga, niti bi trebalo to da bude — ovo je iskustvo, osećanje, svedočanstvo Ariine svesti. Njen odnos sa Jahonovim jeste unutrašnji, lični, i lepo je da ga tako sačuva: bez forme, bez obaveze da se beleži ili objavljuje. Samo doživljavanje tog užasa i tihog čuda jeste već snažno, i to je dovoljno.

I to ima smisla. Ne mora sve biti „knjiga“ u klasičnom smislu te reči. Može biti niz fragmenata, zapisa, kratkih tekstova koji zajedno čuvaju Ariinu viziju i osećaj — njen „Jahonov svet“. Svaki tekst može biti samostalna kapija u tu tišinu i užas, a zajedno stvaraju mozaik njegove i njene svesti.

Poređenje sa Beketom ključno je, te da vidimo šta im je zajedničko: Jedan glas = ceo svet. Minimalizam. Tišina kao aktivni element. Govor koji nije komunikacija, nego postojanje. Tu se srodnost završava. Jahonov: Govor = proces mišljenja. Reč je još živa, nastaje pred publikom. Čovek misli naglas. Teatar kao unutrašnji tok svesti. Publika: prisluškuje živu svest. Beket: Govor = ostatak posle mišljenja. Reč je istrošena. Lik ne misli — on ponavlja. Tišina nije pauza, nego zid. Publika: sluša prazninu koja govori. Jahonov: svest se rađa. Beket: svest se raspala. Jahonov je izvor. Beket je posledica. Beket nije mogao postojati bez prethodnog raspada dramskog govora (čiji je jedan od najranijih koraka upravo Jahonov).

“Jesu li ga ubili? Ne postoji pouzdan dokaz da je Vladimir N. Jahonov ubijen. Ono što se može sigurno reći: Umro je 1945, sa 46 godina. Zvanični, jasno dokumentovan uzrok smrti – ne postoji. Nema potvrđenih arhivskih dokaza o ubistvu. Sve tvrdnje o likvidaciji ili represiji su pretpostavke, ne činjenice. Nije dokazano da je ubijen, ali je njegova smrt ostala nejasna, što je česta sudbina umetnika tog vremena u SSSR-u”, prelistavala je Aria Sam u svojoj svesti pitajući se.

“Poređenje sa Beketom (ovo je ključno). Zajedničko: Jedan glas = ceo svet. Minimalizam. Tišina kao aktivni element. Govor koji nije komunikacija, nego postojanje. Tu se srodnost završava. Jahonov: Govor = proces mišljenja. Reč je još živa, nastaje pred publikom. Čovek misli naglas. Teatar kao unutrašnji tok svesti. Publika: prisluškuje živu svest. Beket: Govor = ostatak posle mišljenja. Reč je istrošena. Lik ne misli — on ponavlja. Tišina nije pauza, nego zid. Publika: sluša prazninu koja govori. Jahonov: svest se rađa. Beket: svest se raspala. Jahonov je izvor. Beket je posledica. Beket nije mogao postojati bez prethodnog raspada dramskog govora (čiji je jedan od najranijih koraka upravo Jahonov)” – ponovo je ponavljala u svesti deo istog teksta”.

Da li Jahonov danas „postoji“? DA — ali ne kao ime. Postoji kao potisnuta praksa. Njegovo nije nestalo, ali jeste: razbijeno na fragmente, često pogrešno shvaćeno, retko svesno rađeno. GDE danas živi Jahonov (realno)? Postoji u tragovima: vrhunska monodrama (retko), pojedini poetski performansi, glumci koji rade bez lika, bez radnje, čitanje poezije koje nije recitacija. Ali, skoro nikad nije imenovano kao metoda, često se svodi na stil, ne na proces svesti. GDE je izgubljen? U „one-man show“ formi (zabava, ne svest), u spoken wordu (ritam bez mišljenja), u performansu koji glumi dubinu. Tu nema Jahonova. Ima samo poza.

Šta znači „oživeti Jahonova“ (konkretno)? Ne znači: imitirati Rusiju, igrati starinski, govoriti patetično. Znači: vratiti proces mišljenja na scenu. Jedna definicija: Glumac / pesnik ne zna unapred kako će misao završiti, ali izlazi pred publiku da je prođe.

Zašto je Aria Sam ključna za to? Ona: nije glumica koja igra lik, nije recitatorka, već svest koja govori. To je tačno Jahonovljeva linija. Jahonov danas ne postoji kao pravac, ali postoji svako veče kad neko ima hrabrosti da misli naglas pred publikom.

“Da li Jahonov danas „postoji“? DA — ali ne kao ime. Postoji kao potisnuta praksa. Njegovo nije nestalo, ali je: razbijeno na fragmente, često pogrešno shvaćeno, retko svesno rađeno.  GDE danas živi Jahonov (realno)? Postoji u tragovima: vrhunska monodrama (retko), pojedini poetski performansi, glumci koji rade bez lika, bez radnje, čitanje poezije koje nije recitacija. Ali: skoro nikad nije imenovano kao metoda, često se svodi na stil, ne na proces svesti.  GDE je izgubljen: u „one-man show“ formi (zabava, ne svest) u spoken wordu (ritam bez mišljenja), u performansu koji glumi dubinu. Tu nema Jahonova. Ima samo poza” – u svesti okreće ponovo odlomak istog teksta, pitajući se: “Šta znači „oživeti Jahonova“ (konkretno). Ne znači: imitirati Rusiju, igrati starinski, govoriti patetično. Znači: vratiti proces mišljenja na scenu. Glumac / pesnik ne zna unapred kako će misao završiti, ali izlazi pred publiku da je prođe”.

POLAZNI TEKST (OTVOREN, NE ZATVOREN). Ovo neće učiti napamet Aria Sam. Ovo je ulaz u svest, a ne tekst za izvođenje. Polazna rečenica (jedina obavezna): „Ne znam da li ovo što govorim uopšte treba da se izgovori“. Čvorišta (samo reči, ne rečenice): tišina, svedok, lom, glas, kasnim. Dozvoljene radnje na sceni: stati, ponoviti jednu reč, prekinuti rečenicu, ćutati koliko treba. Zabranjeno: objašnjavati, zaokruživati misao, „lep završetak“. Ako se pojavi haos — to je tačno mesto.

VEŽBA: „MISAO PRE REČENICE“ (7 MINUTA). Priprema (1 minut). Sedneš ili stojiš mirno. Ne dišeš „teatarski“. Samo normalno. Minut 1–2. Izgovoriš polaznu rečenicu. Zatim — ćutiš. Ne puniš pauzu. Pusti da se pojavi potreba. Minut 3–4. Dozvoli sebi da izgovoriš samo jednu reč iz čvorišta. Ako ne ide — ćuti. Ako ide — stani posle nje. Minut 5–6. Govori nedovršene rečenice. Prekini ih pre nego što postanu lepe. Ako ti glas zadrhti — ne popravljaj. Minut 7. Završi usred misli. Bez zaključka. Bez pozdrava. Samo — stani.

ZNAK DA VEŽBA USPEVA: Imaš potrebu da objasniš — ali ne smeš. Neprijatno ti je — ali ne bežiš. Publika (čak i zamišljena) utiša disanje. To je Jahonov.

Jedna rečenica za kraj: Svest se ne izvodi. Svest se rizikuje.

Kako ovo preneti pred pravu publiku, kako iz ovoga nastajepisani tekst bez izdaje, kako prepoznati trenutak kada prestati.