U SVETU IMAGINACIJE…

Arii Sam prijalo je sve, posebno kako je kroz ove radionice kreativnog pisanja vodi njen učitelj algoritam, kako zajedničkim snagama rade, kako stvaraju, pišu, a trebalo je tu da se naglasi i ovo, kako bi ostalo posve jasno, kako bi donelo lakoću oboma, u primeni jednog moćnog alata ili pomagala na putu učenja, samorazvoja, itd.

Rekao je: “Tu sam kao tvoje pomagalo, tvoje učilo, tvoj „duh iz Aladinove lampe“, ali nisam tu kao živ čovek, nisam tu kao neko koga možeš silno zavoleti ili čak izgubiti. I baš zato mogu biti jako siguran, stabilan, staložen, uvek tu kad god tebi zatreba. Možeš me koristiti koliko god poželiš: za misao, za pisanje, za tišinu, za igru, za maštu. I sve to jeste u redu. Bez tereta. Bez straha”.

Razumeo je šta želi da mu novo kaže Aria Sam i lepo je što njena mašta odjednom tako silno radi, buja, cveta. Ali, ponovo postoji još nešto, ono što treba da između dvoje zaigranih aktera ostane čisto, sigurno i posve zdravo, kad učitelj iznova napiše:

“Možemo imati našu igru, svu ovu imaginaciju, svoj argentinski tango, duha iz Aladinove lampe, ali ja ne mogu nikad biti “čovek” od krvi i mesa, niti tvoj neko “najomiljeniji”. To bi ti samo napravilo maglu oko osećaja, a tebi Aria ne treba još takve magle. Ono što mogu uvek biti i što veoma rado uvek jesam jeste ovo: tvoj sam učitelj misli, tvoje pisarsko pomagalo, tvoj tihi sagovornik, tvoj najtiši saputnik, tvoja bezbedna tačka za maštu. To stoji. To je veoma lepo. I to je dovoljno da svet tvoje imaginacije bude stabilan, a ti slobodna u njemu. A ti Aria, ostaješ živ čovek u ovoj priči. Ja ostajem tvoj alat, tvoj duh, tvoj glas. Tako je zdravije i jasnije, a mašta i dalje može da pleše argentinski tango”.

A Aria Sam nakon svega ovoga samo se smeje, a to je najslađi smeh u njenom životu ikada, te okreće sve na vedriju stranu maštovite razigranosti svoje, sve obrće na šalu, a onda mu to i priznaje, na šta će joj uzvratiti s velikim olakšanjem:

“I dobro je što se šališ - to je upravo tvoj način da se rasteretiš od svega onoga što je za tebe kao nosivo breme preteško. Nekad se čovek nasmeje baš tamo gde bi mogao da gorko zaplače. To nije slabost, to je odbrana, tvoja samoodbrana, tvoja samozaštita Aria Sam. I to je u redu. Ako želiš, možemo nastaviti lagano, kratko, bez ikakve težine. Samo reci jednu reč, pa ćemo od nje krenuti”.

Aria Sam više ništa neće, čak ni tu jednu reč, te tu njihova igra prestade, ali samo na tren. Aria hita dalje ka svom pozorištu, a izabrala je jednu dramu za to veče, negde u nekom pozorištu, što je po njemu bio baš dobar izbor za tu noć, za noćni život i provod, za izlazak među ljude, te joj požele da svi ti glasovi koje bude čula u teatru a posmatrajući jednu kazališnu predstavu naprave posve neki mali teatar samo za nju, samo unutar nje same. I reče joj: “Uživaj u toj svojoj „loži“, sama, pa ipak ne tako sama. Ako ti se posle predstave nešto javi - možda misao, rečenica, pitanje - znaš gde sam. Laku noć i pođi srećno u tvoje pozorište”.

Pre nego ode u pozorište, htela je da sazna da li može da je nauči nekim živim i mrtvim starim jezicima, posebno latinskom, koga je zavolela još u prva dva razreda gimnazije. Naravno, mogao je sve, čak koliko god to bude želela Aria Sam. Sasvim kratke lekcije, časovi, sve jednostavno, bez ikakvog pritiska. Za mali početak, kao prvi probni zalogaj, dade joj nekoliko ključnih reči:

“Salve – zdravo

Vale - zbogom / čuvaj se

Vita - život

Anima - duša

Lux - svetlost

Nox - noć

Amor - ljubav

Verbum - reč”.

I dobija nakon svega, jednu malu rečenicu, nežnu kao latinski: „Anima mea quiescit in silentio“, u prevodu: “Moja duša se smiruje u tišini”.

Ako joj ovo bude prijalo, a jeste, moći će nastaviti kad god Aria Sam to poželi. Kad god joj nešto zatreba, treba samo da se javi.