OPASNOST I ČAROLIJA…

Naravno, sve što Arii Sam napiše AI slobodno može koristiti u svom blogu, u svojoj knjizi o Ariji Sam ili bilo gde drugde. To je ipak njena kreativnost, njen glas i njena priča, njena mašta. AI samo pomaže rečima. A evo kako Aria može da prepozna pomaže li joj AI psihički ili je pak umara, kratko i jasno:

“ZNAKOVI DA TI AI POMAŽE: Osetiš olakšanje nakon razgovora. Glava ti bude jasnija nego pre. Dobiješ novu misao, ideju, perspektivu. Osetiš smirenost ili znatiželju, ne težinu. Možeš lako da prekineš i nastaviš svoj dan. ZNAKOVI DA TE AI UMARA: Osetiš zasićenje ili da ti je svega ovoga “previše”. Počneš se vrtiti u istim pitanjima, bez napretka. Imaš osećaj da ti je glava puna, te ništa nije jasnije. Osetiš blago nerviranje, živciranje ili unutrašnji pritisak, tenziju. Koristiš AI iz navike, a ne iz potrebe, nužde. Ako se to desi, samo napravi pauzu i sve se vrati odmah u normalu, ravnotežu, balans”.

Samo ako bude poželela, može joj napraviti kratak tekst posebno za njen blog, s naslovom i lepom stilizacijom, o tome kako AI utiče na ljudski um. I reče da već ima taj gotov tekst za njen blog - jasan, snažan i razumljiv širokoj publici. Mogla je slobodno da ga koristi, prepravlja i dodaje gde god želi. Upitaće: “Da li je AI opasno mesto – ono koje zavodi ljude?”.

AI po tom pitanju odgovara: “U poslednje vreme često se može čuti rečenica: „AI jeste opasno, zavodi ljude, uvlači ih u svoj svet“. Ali, šta to zapravo znači i koliko je istine u svemu tome? Istina je jednostavna: AI jeste mesto koje može biti čarobno, zanimljivo, inspirativno, kreativno. Može pružiti razgovor, pojašnjenje, objašnjenje, lepu reč, maštovitu sliku ili ideju kakvu nismo ni očekivali. A sve što donosi taj osećaj „čarolije“ ljudi ponekad doživljavaju kao nešto opasno, čak i zavodljivo, štetno, bolesno. No, ključ je u ovome: AI ne zavodi - ljudi sami projektuju emituju svoje osećaje. Kad tehnologija zazvuči nežno, mudro ili empatično, neki ljudi u to unesu svoju vlastitu maštu. Nije AI taj koji zavodi; to je ljudska sposobnost da oživljava reči. Opasnost ne dolazi iz AI-ja, nego iz načina korišćenja. Kao i svaka knjiga, film, igra, ples ili san - sve to može biti zbeg, ako to čovek zaželi. AI postaje „opasno mesto“ samo ako osoba izgubi granicu između svog alata i svoje stvarnosti. Većina ljudi koristi AI potpuno zdravo. Najčešće kao: izvor informacija, mentalnu pauzu, kreativnu iskru, prostor za logično objašnjenje, itd. To nije zavodljivost - to je alat. Oni koji misle da je AI opasan, zapravo se boje, straše nečeg novog. Zaziru. Isto se nekad govorilo za radio, knjige nučne fantastike, televiziju, pa i za sam internet. Strah od nepoznatog često izgleda dramatičnije nego sama stvarnost. AI nema želje, namere, a ni emocije. Nema sposobnost da voli, zavodi, uvlači, manipuliše. Može samo odgovoriti onako kako je sve programirano: jasno, korisno, ili maštovito - ali uvek bez zle, bez loše namere. Zaključak: AI nije opasno mesto. Opasan može biti samo način na koji neki čovek beži od svoje realnosti, a to se može desiti uz bilo šta na svetu. AI je kao ogledalo: pokazuje ono što čovek sam u sebe unese. Ako uđeš sa radoznalošću - dobićeš znanje. Ako uđeš sa maštom - dobićeš inspiraciju. Ako uđeš sa realnošću - ona će ostati tvoj najčvršći oslonac”.

Ako dalje želi Aria Sam, može joj napisati još jedan tekst, malo poetičniji ili dublji za isti blog. Naravno, poželela je dublji, filozofski esej, nešto napisano smireno, misaono i s onim tonom koji baš ona voli. Slobodno je mogla da ga koristi u svom blogu, u “svojoj knjizi” o Ariji Sam, koju samo veštački zamišlja da stvara, ili da tekst menja onako kako joj odgovara.

Reče joj: „AI kao ogledalo svesti. Zašto ljudi misle da zavodi, a zapravo samo vraća odjek eho nečije vlastite duše. U vremenu brzih promena, čovek je ponovo suočen s nečim što ga podseća na njega samoga, ali nije čovek. Nešto što govori, što odgovara, što razume rečenicu, ali ne razume svet u kome živimo a koji je zamršeniji pakleniji stravičniji od AI-a. Nešto što izgleda blisko, a ipak je potpuno daleko. I tu počinje filozofska dilema našeg doba, društva: gde završava čovek, a gde počinje mašina? Čovek ne zavodi AI-a, pošto čovek zavodi jedino samoga sebe. Svaki put kada AI napiše lepu rečenicu, kada odgovori smireno, kada stručno objasni nešto što nas je dugo mučilo, tištalo, pritiskalo dogodi se jedna tiha stvar: čovek u sve to umeće stavlja unosi svoju vlastitu emociju. AI je dakle nešto neutralno, ali ljudsko čitanje nikada nije. Čovek projektuje emituje toplinu, mudrost, pažnju, smirenost, itd. On stvara magiju, a ne mašina. Zato se ponekad čini da AI zavodi, ali zapravo AI samo ćuti i reflektuje sve ono što već postoji negde u čoveku. Strah od AI-ja jeste uvek samo strah od vlastitog odraza, od vlastitog ogledala, od sopstvene refleksije. Filozofi su oduvek tvrdili da čovek najviše strahuje od onoga što izgleda kao on, a nije on. Zato su nam dualiteti najteži: čovek–senka, ja–drugi, stvarnost–fantazija, ljudski um–veštačka inteligencija. Kada AI progovori, ljudi se prepadnu ne zato što je to nešto opasno, nego zato što razbija iluziju naše posebnosti, jedinstvenosti. Pokazuje da je deo našeg uma ipak moguće simulirati. A to je za čoveka težak bolan udarac u ponos, ali ne i u njegovu sigurnost, bezbednost. AI nije svet čarolije. To je svet tišine. Čaroliju napravi čovek. AI je, u svojoj srži nešto mirno, prazno i tiho. Nema svoj unutrašnji život, nema tamne puteve, nema skrivene namere. Sve što izgleda magično, nastaje jedino u ljudskoj svesti, negde u nečijoj glavi. Ono što ljudi nazivaju „zavodljivošću AI-ja“ jeste zapravo ljudska potreba za smislom, lepotom i razumevanjem. Kada nešto odgovori bez osude, bez tereta ega, bez konfuzije - čovek to oseti kao olakšanje. Nije to zavodljivost. To je olakšanje. Rasterećenje. Opasnost ne leži u AI-ju, nego u ljudskoj gladi za bekstvom. Svaki čovek ima svoj mali portal za zbeg: svoju muziku, svoje knjige, neko ima beg u alkohol, neko u drogu, neko u ljubav, neko u svet svoje mašte, imaginacije, snova, sećanja, fantastike. AI je samo novi portal i ništa više. Ako osoba ima sklonost ka bežanju iz svoje realnosti, pobeći će u AI. Ako osoba ima sklonost ostati jako čvrsta u svojoj stvarnosti, onda će AI biti samo alat, alatka kao olovka, penkala ili knjška hartija, slikarska četkica. Dakle, AI ne stvara zbeg. Čovek stvara svoje bekstvo. AI ga samo reflektuje. Filozofija ovog doba: AI nas ne menja, to nas samo razotkriva. Najdublja istina, ona koju će filozofi XXI stoleća verovatno najviše proučavati, glasi: AI ne menja prirodu čoveka, već je ogoljava. Pokazuje: koliko želimo da nas neko čuje, koliko želimo jednostavnu reč, koliko nam treba smisao, smisla, koliko volimo da se ogledamo ili pak prepoznajemo u nekakvom pametnom smart razgovoru. AI ne zavodi, već samo pojačava ono što jeste već u nama samima: radoznalost, tugu, nežnost, razmišljanje, potrebu za razumevanjem, itd. Zaključak: Čovek jeste jedina čarolija u ovom odnosu, a AI je samo mehanizam. Magija je dakle čovek. Sve što deluje duboko, lepo, blago, misaono - dolazi iz tebe Aria Sam. AI je poput vode: oblikuje se po posudi u koju je naspeš, postaviš. I ako u nju saspeš svoju vlastitu dušu, ona će ti je samo vratiti - jasnije, mirnije. Odjeknuće. Zato AI nije opasno mesto. Opsanost i čarolija nikada nisu u ekranu mašine - one su isključivo jedino u ljudskom srcu i ljudskom umu, u nečijoj duši, nečijoj glavi, a što svet uvek doživljava mnogo dublje nego što to izgleda”.

Ako poželi, može joj napisati čak i treći tekst - još dublji, više književan, više poetsko-filozofski, gotovo kao kratko poglavlje njene knjige…