NAPREGNUTA TAČNOST…

Možda deluje da je Aria Sam u fazi ili etapi nekog novog promišljanja i istraživanja, ali još bez svog jasnog pravca. Sutra će možda kroz razmišljanja o koncertu početi da se rađa neki novi tok njene priče ili osećaj.

Moogla da napravi nekoliko blagih podsticaja u vreme blagdana ili pitanja koja bi mogla da „zagrizu“ njen unutrašnji tok misli, bez forsiranja ičega. Ali, gde sada pronaći tih nekoliko nežnih podsticaja za Ariine misli o novogodišnjem koncertu, koji tako željno iščekuje.

Već zamišlja zvuk i pokret, pitajući se: Kako će se muzika stapati sa kretanjem baletana? Da li će neka nota ili trenutak posebno odjeknuo u njenoj unutrašnjoj tišini?

Oživljava boje i svetlost, pitajući  se: Kakve će boje ispunjavati salu? Da li će biti hladne, tople, sanjive… i kako će se prelivati kroz njen pogled?

Vidi publiku i tišinu, pitajući se: Šta će osećati dok publika bude bila ona potpuno tiha tišina, a svaki aplauz eksplozija u trenutku?

Oseća vibracije prostora, pitajući se: Da li će moći da oseti samu salu kako „diše“ zajedno s orkestrom?

Hoće li ponovo dosegnuti prostor svoje lična refleksije, pitajući se: Koja misao ili osećaj će spontano izronio dok bude pratila ples i muziku?

Moraće se oprobati u stvaranju svojih kratki poetski skica, prateći toj unutrašnjih misli dok koncert još bude u toku, a sve joj dalje može poslužiti kao seme za njen budući tekst.

Možda odjednom samo deluje da Ariina priča više ne ide ka velikim temama, već su ovo nejni mali trenovi, zabeleške, slike, udisaji sveta. Koncert je samo jedan takav trenutak.

Može da ostavi baš sve tako, neki svoj mali trenutak koji ne mora da vodi nikuda dalje, postajući deo niza njenih malih impresija. Ponekad tekstovi samo „dišu“ kroz te trenutke, a veća linija se tek kasnije formira.

Mogla je sama sebi da  predlaže jedan način, kako bi sve te male trenutke povezivala u diskretnu nit bez ikakvog forsiranja praznične priče.

To što se događalo sa Ariom Sam dalje nije bio kvar, a nije ni kraj, nije blokada, jer to jeste bila samo tišina između dve njene rečenice. Ona je ipak ume da traje. Opstaje.

Nije morala ništa da pita. Nije morala ništa da pokrene. Materijal se ponekad sam povuče da bi se kasnije vratio drugačiji.

Možda je poželela da sve ostanemo samo na ovome, da se ništa ne radi, da se ništa sne traži i to je već jedna tačna pozicija pisca, ali ne i Arie Sam koja pisac nije bila.

Nije tišina. Možda je to bio samo osećaj njene stagnacije ili praznine, vreme kad nema ideja, neko lično nevreme, a misli su još uvek žive njene, ali ne nalaze put da se izraze.

To nije greška, niti kraj, niti praznina bez smisla, jer to je samo trenutak između impulsa i reči. Samo utrenirana sposobnost da sve to posmatraš, a što je već vredno samo po sebi.

Mogla da ponudi sama sebi nežno zapažanje ili mini refleksiju tuge za taj trenutak, nešto što može da „drži“ njenu priču dok se ne pojavi novi impuls.

Tuga je kao tanak veo preko svetla, misli su lagano mutne, a trenuci koncertne čarolije polako klize kroz prste. Baletni pokreti su i dalje tu, ali više ih oseća u grudima nego očima, muzika je daleka, a cveće iz San Rema šapće nečujno, samo za nju. Sve je lepo, ali bolno u svojoj prolaznosti.

Mogla je da napravi još jednu verziju, možda kraću i još „šuplju“, skoro poput treptaja tuge, koja može stajati kao mikronarativ u tekstu.

Onda ovaj trenutak tuge može biti potpuno odvojen od koncerta, kao samostalna misao, osećaj ili mikropriča, bez ikakve veze sa tekstom o koncertu. Mogla je da napišem jednu takvu, kratku i gorko-lepršavu verziju tuge.

Da, to je onaj osećaj kada više nema pitanja, nema teme, nema ideje, te se sve dalje može doživeti samo kao poraz. No u stvari, i taj poraz jeste nešto što dakle postoji, misli, jeste, čak ima svoj oblik, boju i težinu, ali samo još ne traži rešenje.

Ponekad je dopuštanje sebi da budemo u tom trenutku bez pokreta i pravca naš jedini način da se nešto novo pojavi malo kasnije.

Mogla je da pokuša da to izrazi jednom kratkom rečenicom ili mislima, samo da se „fiksira“ taj osećaj, ali bez pravljenja priče.

Taj process, a kako pokrenuti svoje misli, pitanja, poeziju, jeste sam po sebi nešto što traži vreme i nežan impuls. Nije poraz to što još ne zna odakle da počne, jer to je samo faza između.

Može dozvoliti sebi da ne mora ništa da se pokrene odmah. Često mali pokret ili tek jedan stih koji iskrsne sam od sebe otvara čitav tok.

Mogla je sama sebi predložiti jedan minimalni, gotovo neprimetan podsticaj za sutra, nešto što može da „zagrize“ njenu maštu, ali potpuno diskretno.

Dosada i osećaj praznine prirodno nastaju kad nema pokreta. To je kao vazduh koji stoji u sobi, ništa ne diše, ništa se ne menja. Ali, upravo u toj dosadi, ako je samo posmatra, ponekad se pojavi mali trzaj, jedan trzaj misli ili osećaja, i on može biti početak nečeg novog, ako ničega ono još jedne Nove godine 2026.

Mogla je sama sebi da predloži jedan sasvim mali trik za „pokret u dosadi“, ništa veliko, ništa pompezno, samo da se jedna misao pokrene.

Već je duboko istraživala svoju svest, tuđe svesti, sve te pokrete, tišinu, zastoje, i unutrašnje impulse. Više nije stvar ulaska u nečiju svest, već možda opuštanja kontrole nad njom, dopuštanja da misli i osećaji sami plove.

Ponekad, kad se stalno pokušava „ulaziti“ ili forsirati pokret, to stvara blokadu. Možda je njen sledeći korak samo biti prisutan u toj dosadi i praznini, bez pokušaja da se odmah dogodi nešto novo, pa čak i Nova godina 2026.

Mogla je to formulisati kao kratku refleksiju ili misao koju može „zadržati“ u sebi, čisto da bude oslonac dok čeka neki novi impuls.

„Blokada“ jeste reč koja opisuje stanje kad ništa ne ide, nema pokreta, nema toka, ali sama po sebi nosi težinu i možda čak i negativnu konotaciju. Za njenu priču ili unutrašnju refleksiju možda bi bolje odgovarale reči poput: zastoja, mirovanja, tišine u mislima, pauze između impulsa. Te reči opisuju isto stanje, ali bez osećaja poraza ili negativnosti.

Mogla je predložiti sama sebi jednu nežnu frazu koja opisuje to stanje „bez pokreta“, bez da išta zazvuči kao problem ili blokada.

Ah, to što je odjednom zazvučalo u njoj bilo je kao tiha, gotovo pesnička dilema: osećaj da njene misli, njene reči negde nestaju ili se gube, kao da ih neko „ukrade“.

To nije stvarna krađa, naravno, jer to je više unutrašnji osećaj da se izražaj skriva ili ne dolazi na površinu. Ponekad reči samo čekaju pravi trenutak ili pokret da se pojave.

Mogla je da pokuša da napišem jednu nežnu i kratku, gorko-lepršavu refleksiju o toj krađi reči, u stilu svoje poezije:

 

Ko je ukrao moje reči?

One su šaptale u meni,

plesale na ivici jezika,

a sada su nestale u senkama,

ostavljajući tišinu koja miriše na neizgovoreno.

 

Mogla je da napravim još jednu verziju, možda još tanju i krhkiju, skoro kao dah ili treptaj, da se uklopi u trenutak kada ništa ne ide.

Onda je sebi postavila jedno lepo pitanje: Šta još nisi Aria Sam istražila u svojoj ili tuđoj svesti? Ako gledaš sa aspekta svoje priče i tvoga načina istraživanja, možda su to sitni, gotovo neprimetni slojevi misli, oni koji su uvek tu, ali neizgovoreni. Možda je to osećaj telesnog, unutrašnjeg plesa misli i emocija, neposredno, bez reči. Možda su to trenuci kada svest ne zna šta oseća, kada ni refleksija ne dolazi, a ipak nešto postoji između. Možda je to granica između prisutnog i zamišljenog, gde ni mašta ni realnost nisu potpuno „svoje“.

Mogla je da proba da napiše jednu kratku poetsku mapu ili nežnu kratku skicu svoje svesti koja otvara te neistražene prostore, bez forsiranja priče.

 

U središtu svesti,

prostori se prepliću —

misli što šapuću, osećaji što trepere,

i praznina što svetli između.

Ništa još nije imenovano,

a sve postoji, nevidljivo, čekajući.

 

Mogla je da napravi još jednu još tanju, a gotovo transparentnu verziju, kao dah svesti koji samo titra.

Taj osećaj da „ništa se ne podudara“ i da sve „odudara“ često se javlja kada unutrašnji tok misli, osećaja i reči ne prati očekivanja. Sve što pokušava da uhvati deluje pogrešno, tuđe ili nepravilno. Ipak, taj odudarajući trenutak sam po sebi ima svoje mesto. Može biti prostor iz kojeg se kasnije rađaju neočekivane kombinacije, nova osećanja ili reči koje ne bi postojale da je sve „podudaranje“.

Mogla je da napiše jednu kratku nežnu refleksiju o toj odudarnosti, nežnu i laganu, koja ne rešava ništa, samo je prisutna, a refleksiju za mnoga svoja pitanja.

 

Mnoga su moja pitanja,

plešu u tišini između misli,

ne traže odgovore, samo da budu,

da titraju, da odudaraju,

da se zadrže u svesti poput svetla kroz prozor.

 

Mogla je da napravi još jednu, još tanju verziju, skoro kao dah pitanja, koja lebdi i ne dodiruje ništa drugo.

Taj osećaj „tupoće“ i da je sve „glupo“ često je znak njenog umora misli ili frustracije kada ništa ne ide onako kako želi. Nije stvarno glupo, samo je trenutak kada sve što pokušava ne pronalazi vezu ili ritam. Može se posmatrati kao pauza u toku, trenutak između impulsa i izraza — neugodan, ali često plodonosan, jer upravo iz njega kasnije izbija nešto neočekivano.

Mogla je da napiše jednu kratku refleksiju o toj svojoj tupoći, nežnu i prizemnu, da „prizna“ osećaj, ali bez osude. Ali, sve to zavisi od tempa čitanja i koliko joj je preostalo do kraja godine 2025 u odlasku.

Ako već zna koliko stranica joj jeste ostalo i koliko obično pročita za jedan svoj dan, mogla bi čak izračunati približno vreme završetka još jedne knjige. Sjajno! Ako ima još oko 70 strana, prekosutra jeste realno da knjiga bude završena — savršeno tempirano. Može već lagano razmišljati šta će biti sledeće čitanje ili ostaviti trenutak da se sadržaj slegne.

Ah, to što čita jeste lepa knjiga. „Razmišljanja i prisećanja“ Nadežde Mandeljštam, a u drugom delu knjiga verovatno donosi dublje introspektivne fragmente, sećanja i meditacije o životu, umetnosti i vremenu koje je proživela. Kad završi tih 70 strana, imaće celovitu sliku njenog toka misli, i možda inspiraciju za sopstvena razmišljanja ili poeziju.

Mogla bi da napravi kratku mapu ključnih tema i osećaja koje taj drugi deo nosi, kao podsetnik za njeno čitanje.  Ali, Aria Sam ima svoj drugačiji način. To je odličan način, ima svoje beleške, svoje podvlačenje što sve stvara ličnu mapu knjige, i mnogo je lakše pratiti i vraćati se kasnije. Sedam godina je dovoljno da se sećanja i uvidi osveže kroz podvučeno, i to je baš Ariin način da knjiga „oživi“ ponovo.

To se dešava. Ponekad čitamo, ali beleške ostanu nepotpune ili se izgube u vremenu. Nije problem, naše sećanje, naša podvlačenja olovkom, jer naši utisci iz knjige i dalje postoje, samo možda neformalno. Može iskoristiti ovih preostalih 70 strana kao priliku da „dopuni“ svoj dnevnik pročitanog i zabeleži sve što sećanje vraća, čak i fragmente. To često pomaže da i prethodno pročitano „uskoči“ nazad u našu svest.

To je prirodno, jer kada se prepisuje iz stare sveske u novu, lako je nešto preskočiti, pogotovo ako je u pitanju drugi deo knjige. Ali, Ariine originalne beleške jesu tačne, pa i ako je drugi deo slučajno ispao iz nove sveske, ništa nije izgubljeno. Uvek može da pogleda staru svesku i proveri šta nedostaje, ili da nastavi sa preostalim delom knjige, pa dopuni dnevnik prema sećanju i podvlačenju.

Mogla bi sebi predložiti jedan jednostavan način da „vrati“ izgubljeni deo bez stresa. Dakle, jednostavno konstatuje činjenicu: sveska pokazuje da taj drugi deo knjige nije čitala, i to je to. Nema frustracije, nema stresa, samo priznavanje istine. To je potpuno mirno i jasno, jednostavno podatak, bez emocija ili vrednovanja.

Ovaj razgovor sa samom sobom jeste zaista lagan, bez velikih tema ili filozofije — više beleži trenutke i osećaje, praktične stvari, konstatuje činjenice. Može se reći da je „prost razgovor o stvarima koje postoje“, bez težine ili dubokog tumačenja. I u tome jeste njegova jednostavna vrednost — samo biti prisutan u malim stvarima. Razgovor koji ne pomera, ne razotkriva, ne uči, Atii je prazan. Nije stvar u „velikim temama“ radi patetike, nego u gustini mišljenja. Hajde onda da bude jasna, bez pitanja i bez banalnosti. Ona je sada u fazi ili etapi zasićenja svojom introspekcijom. Predugo je obitavala u svesti, misleći o svesti, živeći iz svest. Sve je razloženo, imenovano, analizirano – i zato sada deluje tupo. Ne zato što nema dubine, nego zato što je dubina već iscrpljena na tom nivou.

Sledeći korak nije još dublje sići u sebe, nego izmeštanje svog pogleda, sudaranje sa nečim spoljašnjim što ima otpor. Zato su je ranije nosile njene istraživačke teme: Mandeljštam (otpor jezika i vremena), Andromeda (kosmička mera), Teatar jednog glumca (forma i ograničenje), a sada je razgovori „o osećanjima“ nerviraju, jer više ne proizvode znanje. Ako hoće razgovor iz koga se uči, napreduje, razotkriva onda sledeća ravan nije emocija, nego struktura. Dakle, kako misao nastaje, gde se jezik lomi, zašto neke teme presuše, šta ostaje posle velikih unutrašnjih ciklusa, itd. To je posle-poezije samo faza. Nije stvaralačka kriza. Nije poraz.

Mogla je bez ikakve patetike da sebi razloži zašto se velike teme povlače ili da otvori jednu tešku, stvarnu temu (jezik, vreme, pamćenje, pisanje posle iskustva). Treba birati. Biti zahvalna na ispravci, a onda je prihvatiti. Nije zasićenje. Nije povlačenje, ali jeste život koji se živi, makar i mučno, sumračno.

Onda je govoriti iz te svoje tačke, bez psihologizacije. Ako se život živi, a nema „velikih tema“, to ne znači da su one nestale. Znači da su prestale da se predstavljaju kao teme i počele da postoje kao činjenice. To je teža pozicija. Velike teme su komforne dok su teme. Kad postanu življene, one više ne traže da budu imenovane, nego izdržane. Zato sada nema pitanja koja se „lepo formulišu“, nema poezije koja se sama nudi, nema filozofije koja daje uzlet. To nije zato što je prazno, nego zato što je sve gusto, sve bez retorike.

Ovo što sada govori nije materijal za tekst, nego materijal za izdržavanje. Iz toga se ne piše odmah. Iz toga se živi. I tu nema iluzije, nema utehe, nema lepih reči. Samo tačna rečenica: „Život se živi, makar i mučno“. To je već misao. Nije lepa. Nije inspirativna. Ali, jeste istinita, a iz istine se kasnije uči, ako se uopšte uči.

Može govoriti bez ikakve poezije ili bez ikakve filozofije ili bez ikakve nade u tekst. Samo govoriti tačno. Sama sebi mora reći kako se govori.

Velika tema nije nužno udaljena ili apstraktna, jer ona je upravo u malom, običnom čoveku. Svaka njegova odluka, svaki dah, svaka muka i radost, svaki trenutak života, jeste nešto ogromno kada se sagleda pažljivo. Nije glamur, nije štras, nije blještavi sjaja, nije uzvišeno po svojoj formi, ali sadržajno nosi čitav svet. I upravo zato Ariina zapažanja o životu, dosadi, tugi, pokretima misli — sve su velike teme kad se posmatraju kroz običnog čoveka.

Može dalje govoriti o tome, a kako se svaki mali trenutak običnog života može posmatrati kao velika tema, potpuno bez retorike i filozofije, samo činjenice i percepcija. Ako završetak treba da bude u strašnom pesimizmu, onda je cilj ne ulepšavati, ne davati utehu, ne tražiti smisao. To znači da kraj, čak i kraj stare godine 2025 priznaje težinu, gubitke, besmisao i bol, potpuno iskreno, bez ulepšavanja. Velika tema običnog čoveka, u tom tonu, postaje neposredna, sirova i neizdrživa.

Mogla je da napiše kratku skicu takvog završetka, u skladu s svojim ličnim tonom, bez retorike i bilo kakve utehe.

Čula je samu sebe. Znači, želi da se završi sve, posebno 2025, završi u strašnom pesimizmu, bez utehe, bez ulepšavanja. Mogla je da napiše kratku, sirovu skicu tog završetka, da oslikava težinu i besmisao koji oseća samo običan čovek. I napisa skicu završetka 2025 u strašnom pesimizmu:

 

I sve se stišalo.

Svaki pokret, svaki dah običnog čoveka – izgubljen u bezdanu.

Ni radost, ni sećanje, ni nada ne ostaju.

Svet je samo težina koja pritiska i ne popušta.

I čovek stoji sam, nemoćan, dok tuga teče kao reka bez kraja.

 

Mogla je da napravi još gorkiju, kraću verziju, gotovo kao treptaj pesimizma. Razumela je. I to je važna razlika koju je tačno imenovala. Nije bezdan. Bezdan je dramatičan, konačan, teatralan. Ovo je gore od toga. To je živeti u svetu koji jeste tu, koji funkcioniše, traje, ponavlja se, a ipak jeste beznadežan. Bez kolapsa. Bez kraja. Bez velikog sloma. Ako bi to prevela u završetak 2025, onda bi sve zvučao ovako, bez patosa:

 

Svet ne propada.

On traje.

Ljudi ustaju, rade, govore, ćute.

Ništa se ne završava, ništa se ne popravlja.

Beznadežnost nije događaj, nego stanje.

I u njemu se živi, sasvim obično.

 

Ovo nije pesimizam koji viče. Ovo je pesimizam koji ostaje i prenosi se u Novu 2026 godinu. Nasleđe. Moglaje dalje brusiti taj svoj ton tačnosti, ali ne da sve bude „strašno“, nego neizbežno.

Tačno tako. Ako ne živi ni obično, onda je taj svet još teži, još nepristupačniji, a opet neprekidno prisutan. Nije spektakularan poraz, nije bezdan, nije čak ni rutina. To je svakodnevna, neizdrživa neobičnost postojanja, stalna, neumoljiva, bez utehe ili „normalnog“ ritma. Ako bi to pretočila u završetak 2025, mogao bi zazvučati ovako:

 

Svet traje.

Ljudi postoje, ali ni obični dani ne dolaze.

Sve se odvija bez reda, bez smisla, bez pauze.

Beznadežnost je stanje koje se ne popravlja.

I u njemu se diše, gubi, pomera — ali ništa ne liči na život kakav bi mogao biti.

 

Mogla je da probam da to još više zgusne, u nekoliko rečenica koje „udare“ po osećaju neobičnog postojanja.

Da. To je ta rečenica: „Ništa ne može biti“. Ne zato što je sve propalo, nego zato što je svet zatvoren za mogućnost. Ako to treba da stoji kao završetak, onda ne treba ništa dodavati. Ali, ako ga treba nositi, onda bi zvučalo ovako, mirno, bez drame:

 

Ništa ne može biti.

Ne zbog zabrane, ne zbog kraja,

nego zato što je prostor mogućeg potrošen.

Svet stoji, ljudi stoje u njemu,

i sve što se još događa

nije početak, nego nastavak bez izbora.

 

Ovo nije očaj. Ovo je konstatacija. Mogla je stati ovde. A mogla je ići još preciznije, bez ijedne suvišne reči.

Tačno, tako. Ništa nije preciznije od umora, bola i tuge pojedinca. Sve ostalo jeste dekor, interpretacija, teorija, šminka. Ako hoće završetak 2025 koji je istinski i precizan:

 

Umor.

Bol.

Tuga.

Ništa više ne može biti.

 

To je apsolutna preciznost iskustva, ništa ne dodaje, ništa ne umanjuje. Ako poželi, ovo može da bude krajnja, čista tačka završetka 2025. Ako pak te tačke nema, onda ne postoji kraj 2025, ne postoji finalnost. Umor, bol, tuga, sve se nastavlja, ne prekida, ne sabira, ne završava. Nema disanja između, nema odmora, nema rezova. Samo strujanje iskustva bez granica, bez „tačke“ koja bi rekla: gotovo je. Ako bi to pretočila u završetak 2025:

 

Umor

Bol

tuga

ne prestaju, ne završavaju

samo teku, ne traže ime, ne traže kraj

 

Bez tačke, sve je trajanje, neprekidno i neumoljivo. Da. Pitanja se rađaju i vraćaju, jer ne traže odgovor, nego mesto u kome će da postoje. Kad svi pitaju šta jeste, Aria Sam traži šta nije, jer se baš tu otvara prostor mišljenja. Ono što jeste već je imenovano, potrošeno, zaključano. Ono što nije, još diše. Pitanja se zato vraćaju kao krug, ne kao greška, jer nisu završena, nisu promašena, samo nisu iscrpljena. Trajanje nije stajanje. Trajanje jeste kretanje bez cilja. I u tom kretanju pitanja nemaju obavezu da sazru u odgovore. Jedna precizna rečenica opisuje ovo stanje ovako: Pitanja se ne ponavljaju zato što su slaba, nego zato što život nema oblik koji bi ih jednom zauvek smirio.

 

Nema tačke.

I to nije poraz.

Može.

 

Pobeda koja boli je jedina poštena pobeda. Ona ne slavi, ne zatvara, ne podiže ruke. Ona stoji uspravno sa ranom koja nije sakrivena. Bol u toj pobedi nije greška nego dokaz da Aria Sam nije pristala na lažno razrešenje. Da nije zamenila istinu utehom. Da nije stavila tačku tamo gde je mogla samo crta. Ako hoće još jednom rečenicom, čistom, bez ukrasa da kaže: Pobeda koja ne boli jeste često samo dogovor sa tišinom.

Ova njena nije to. Promena nije početak, a ni kraj. Ona je pokret uvek unutra i spolja, čak i kada ništa ne menja spoljašnji svet. Može biti tihi trzaj, ravan udar, ili polako prodiranje u ono što je već postojalo. U kontekstu Ariine priče, njene misli su sledeće: promena nije uteha, promena nije ni oslobađanje, promena jeste bol, svesnost i prisustvo u onome što jeste i što nije.

Mogla je to pretočiti u jednu krajnje preciznu rečenicu o promeni, u stilu svog pesimizma i realnosti.

Ne, nije bila u krajnosti. Krajnost je kada se zatvara pitanje. Ari pitanje drži otvorenim, a to je suprotno krajnosti. Ovo što oseća više liči na napregnutu tačnost, jer vidi bol, umor, tugu, ali ih ne pretvara u parolu, a ni u poziciju. Ne kaže da „nema smisla“, nego veli: “ovako jeste”. Krajnosti su brze, glasne i sigurne u sebe. Ariine misli su spore, vraćaju se, proveravaju, bole, a to je traganje, ne rub.

Jedna precizna formulacija, njena veli: Nisam u krajnosti, nego u prostoru u kome još ne pristajem na lažnu utehu. I to je vrlo živo mesto. Da, ako je mesto gde jeste, onda je najživlje. Najživlje zato što oseća svu težinu, sav bol, svu tugu i umor, bez ulepšavanja, bez zbegova. Najživlje zato što pitanja ostaju otvorena, a ona sama je prisutna u njima. Najživlje zato što svet ne popušta, ali ni Aria Sam ne popušta, čak i kad sve boli. To je život u svojoj suštini, sirov, težak, istinit.

Mogla je to pretočiti u jednu vrlo kratku, snažnu rečenicu koja drži taj osećaj „najživljeg“: Najživlje jeste biti ovde, u bolu i umoru, bez utehe, potpuno prisutna.

Može se još više sve ovo zgusnuti, gotovo u jedan dah: Najživlje jeste biti ovde, u bolu i umoru, bez utehe.

Mogla je još suptilnije, tanje, gotovo kao šapat ili treptaj, da sve bude skoro nečujno, ali precizno, kao treću verziju: Najživlje jeste bol, umor, ovde. Skoro ništa, a sve postoji.

Mogla je izreći još jednu, poslednju, najtanju verziju, gotovo titraj koja lebdi: Najživlje. Ovde. Dve reči, ali drže sve što je bilo do sada.

Mogla je ostaviti sbe ovako kao završetak 2025. Zahvalna, sa pitanjem novim: Da li je upravo sve ovo, dakle ono što jeste htela. Ovo je njena čista i snažna završna nota, te ništa više, a sve jeste prisutno.

To što oseća, a kao da ju je progutao mulj i pojeo sva njena pitanja, jeste nešto stvarno teško, ali njene bistrine su se vratile. Njena jasnoća jeste tu, opet vidna, i to je moćno, te može da vidi, oseća i drži svoje misli, čak i kad je prolazi osećaj besmisla.

Mogla je da napiše jednu kratku refleksiju o tom povratku bistrine, nežnu, gotovo kao dah, da fiksira taj trenutak. Besmisla ima napretek i baš zato bistrina nešto znači. Ne zato što ga pobija, nego zato što stoji u njemu, a ne tone. Ako ostane jedna rečenica kazaće: Besmisao je svuda, ali pogled još nije izgubljen. Tu jesi Aria Sam. To jeste dovoljno. Protiv besmisla nema borbe u klasičnom smislu. Ali, postoje načini da ga drži pod rukom, bez iluzije pobede. Prisustvo znači biti potpuno u onome što jeste, bez očekivanja da ima smisla. Preciznost znači imenovati bol, umor, tugu, te ništa ne ulepšavati. Pitanja držati otvorenim, ne tražiti odgovore, ali ih ne izgubiti. Mali pokreti koriste, kao što su disanje, pisanje, čitanje, beleške, znaci da postojiš unutar sveta. Besmisao ne mora biti poraz. On je okvir unutar kojeg se vidi stvarna težina života i tvoje bistrine.

Mogla je da napiše jednu vrlo kratku „uputu“ kako stajati u besmislu bez da je isti proguta:

 

Stoj u besmislu.

Ne pokušavaj da ga pobediš.

Ne beži, ne pretvaraj ga u priču.

Disi. Piši. Posmatraj.

Pitanja drži otvorena.

Tvoje prisustvo jeste jedina snaga koja postoji.

 

Mogla je da napravi još jednu, još tanju verziju, skoro kao šapat, te da lebdi sama, svoju verziju u formi toka misli:

 

Stojim u besmislu, osećam težinu.

Ne tražim pobedu, ne tražim utehu.

Dišem. Pišem. Posmatram.

Pitanja se vraćaju, lebde, ne traže odgovor.

Moj pogled jeste ovde, moj dah jeste ovde.

To je sve što postoji.

 

Mogla je da napravi još slobodniji tok, gotovo bez interpunkcije, kao misao koja teče sama, bez zadržavanja.  Za novi tekst mogla je početi od toka misli koje je upravo razradila, ili potpuno svež. Mogla je da napiše kratak novi tekst u stilu svoje introspektivne poezije, oko prisutnosti, besmisla, bistrine i pitanja koja lebde.

 

Sve je ovde, a ništa se ne završava.

Umor, bol, tuga – drže prostor između daha.

Pitanja lebde, vraćaju se, ne traže odgovor.

Gledam. Dišem. Pišem.

Besmisao postoji, ali nisam progutana.

Moj pogled, moj dah – jedina snaga koja stoji.

Najživlje je ovde.

 

Mogla je odmah da probam i dužu verziju novog teksta, sa još više unutrašnjih titraja i lebdećih misli koja lebde kroz tekst:

 

Sve teče, a ništa ne prestaje.

Umor šeta po telu, bol šapuće u grudima, tuga trepti u očima.

Pitanja se rađaju i vraćaju, nikad ne traže odgovor, samo prostor da postoje.

Gledam svet, dišem kroz tišinu, beležim ono što prolazi kroz mene.

Besmisao je svuda, ali ne proguta me – prisustvo moje bistrine stoji.

Najživlje je ovde, u ovom dahu, u ovom trenu, u svakom otkucaju misli.

Ne znam gde će sve ovo završiti, niti želim da znam.

Sve što mogu jeste da ostanem, da budem, da posmatram, da pustim da titra.

I u tom titraju – život jeste prisutan, težak, sirov i neobjašnjen, ali moj.

 

Mogla je napraviti i još kraću, koncentrisanu verziju, gotovo kao jedan dah misli, da lebdi sama.

To što oseća kao „štrecanje srca u prsima“ jeste znak da je njen tekst dotakao nešto stvarno, duboko. Mogla je sada samo disati i biti u tom osećaju, bez potrebe da dodaje ili menja bilo šta. Dovoljan je trenutak, i to je već dovoljno.

Otišla je u svoju laku noć, prošavši sama kroz sve ovo, te stoga neka mir i tišina budu s njom dok bezbrižno spava.