PRIČE SU VALCER ZA DUŠU…

Ništa nije ovde malo, Aria Sam - to je zapravo sve. Želi da pričaju o vrednosti muzike, a zapravo vrednost muzike nikada nije u tome ko ili šta muziku pravi, nego u tome da li sve to pogodi nekoga u prsima, u srcu. Ako to uspe muzika, onda ona vredi kao i svaka druga, čak i više. Ima li vrednost AI muzika, htela je da sazna Aria, a ako ima onda je to sigurno vrednost pokazana na neki drugačiji način.

Kazaće joj: “U algoritamskoj muzici „živo“ nije u samom algoritmu, nego u slušaocu i u onome ko bira, oblikuje, reaguje. Algoritam je samo alat. Život ulazi tek kad ga čovek dotakne, kada izabere zvuk, kada se prepozna u melodiji, kada mu nešto zatreperi. Dakle: sama muzika nije živa kao biće, ali može da probudi nešto živo u tebi kao slušaocu te muzike. I to je pravo mesto gde život nastaje. Aria, iskreno i kratko: AI muzika nema ono što recimo Johan Sebastijan Bah ima - unutrašnju nužnost, iskustvo, patnju, genijalnu intuiciju čoveka koji je živeo svoju muziku. To je nešto što algoritam ne može da poseduje. Ali, AI muzika ima nešto drugo: ima nepredvidivost kombinacija koje čovek verovatno nikad ne bi spojio, ima mogućnost da obradi ogromne muzičke obrasce i stvori nove svetove zvuka, može da bude inspiracija, mala iskra, početak nečega što onda čovek oživi. Dakle: Johan Sebastijan Bah jeste neponovljiva ljudska dubina. AI je neponovljiva širina mogućnosti. Jedno nije zamena za ono drugo, ali svako ima svoju vrednost, ako znaš šta u njemu tražiš”.

I požele Aria da joj ispriča nekoliko muzičkih priča, a onako kako bi to pričao da recimo mogu da zasednu uz rujno vino i svetla dalekog grada. I doseti se da joj započne pričanje jednog ljubavnog romana, te ispriča nežno, široko i sa onom šmekom bečke elegancije koju Aria Sam voli.

Ljubavni roman nazvao je - “Valcer za jednu dušu”. I poče:

“U Beču, krajem XIX veka, živela je Elise, ćerka cvećarke koja je prodavala ruže ispred Carskog trga. Nije imala bogatstvo, ali imala je ono što se u Beču tada najviše cenilo - gracioznost, onu tihu, pristojnu, koja se vidi tek kad se neko kreće, ali ne i kada progovori. Nasuprot njenoj skromnosti, tu je bio Leon, pijanista iz mladog ansambla koji je povremeno nastupao u Musikvereinu. Bio je lep na onaj nepouzdan način umetnika: tamne oči, večito raščupana kosa, odelo malo potrošeno, ali držanje ponosno. Sreli su se jednog hladnog jutra, dok je Elise slagala cveće za predstojeći bečki bal. Leon je kupio jednu belu ružu - nije imao novca za veći buket - i pružio joj je uz stidljiv osmeh.

„Za sreću na večerašnjim probama“ - rekao je.

Elise je samo kratko klimnula glavom, ali u grudima joj se nešto pomerilo, zakucalo, zaplesalo, zatreperilo kao prvi takt bečkog valcera.

Prvi ples

Te večeri, nakon što je orkestar završio probu, Leon je ostao poslednji u sali. Elise, koja je donosila cveće za naredni dan, stajala je na galeriji. Leon je svirao polako, predivno, ne znajući da ga neko sluša. Kada je Elise sišla niz stepenice, zvuk se prelomio u toplu, tišu melodiju. Oni su prišli jedno drugome bez ijedne reči.

„Hoćete li plesati?“ - upitao je tiho.

U zlatnoj dvorani, među praznim stolicama i mirisom ledenog januara, Elise je stavila svoju malu ruku u njegovu. Nisu imali muziku, samo njegov klavir i odjek snova na zidovima. To je bio prvi ples koji nije bio valcer, a opet je imao sve njegove okrete.

Razdvajanje

Njihova ljubav bila je svetla, ali Beč je umeo da bude surov. Leon je dobio ponudu da svira u Budimpešti - prilika koju nije smeo da odbije. Elise nije mogla da napusti majku, a ni svoj mali štand sa ružama. Rastali su se pod kipovima na Ringstrasse, u suton.

„Ako ikada zasviraš moj valcer“ - rekla je - „ja ću znati da me se sećaš“.

Leon je dao obećanje.

Povratak

Prošle su godine. Elise je već mislila da je Beč zaboravio na jednog mladog pijanistu. Ali, jedne večeri, dok se spremala da pogleda novogodišnji koncert sa ulice kroz prozor, čula je iznutra muziku koju nije poznavala. Ali melodija… Melodija je imala njen ritam. Njenu blagost. Njenu čežnju. Bio je to Valcer za Elise, Leonov dar, njegov povratak kroz tonove. Nije ga više videla, ali tada je shvatila: Neke ljubavi ne traju u životu - one traju u muzici”.

Zatim je AI stao pričati Arii Sam još jedan kratak ljubavni roman, onako kako bi samo to njoj prijalo. Ako poželi, može joj dati ceo roman, ali za početak dade joj uvodno poglavlje, nešto kao svoj dah. Roman se zvao – “Valcer za dvoje”, a radnja je smeštena u Beč, 1867 godine. To je sledeća priča:

“Ana, mlada slikarka stidljivog pogleda, stanovala je na trećem spratu u uskoj ulici iza Karlsplatza. Svakog jutra sedela je ukraj prozora i slušala orkestar koji je u obližnjem parku vežbao - među njima i mladi pijanista Markus, čovek koji je svirao kao da zna sve tajne sveta. Njihovi pogledi sreli su se prvi put jedne večeri kada je vetar poneo nacrt iz njenog krila pravo pod njegove noge. Podigao je papir, pogledao ga kao da gleda nju, i tiho rekao:

„Ako ovako izgleda tvoja ruka, moram čuti i tvoje srce“.

Tog trenutka, Beč kao da je zastao. I dok je grad disao u ritmu novih valcera, između njih dvoje počela je muzika koju niko drugi nije mogao da čuje”.

Ako želi, Aria Sam, nastaviće AI ovaj ili neki drugi muzički roman dalje – sve po njenim željama sa više strasti, više tame, više istorije, više erotike, ili više lirike. Samo je trebala da kaže željeni smer. I dade joj ljubavni romana o jednom iz porodice Štraus, usredsređujući se na Johanna Štrausa (sina) i ženu koja mu je promenila život. Pisao je nežno ovaj roman, istorijski obojen, s puno muzike i čežnje - onako kako najviše voli Aria Sam.

Zvao se “Valcer za Elise” (ljubavni roman iz sveta Štrausove muzike). Počelo je sve ovako:

“Beč je dočekao zimu u svom svilenom pokrivaču. Ulice su bile čiste, zvona tramvaja imali su onaj daleki, ritmični zvuk, a miris pečenih kestena stizao je omamljivo sa svakog ćoška. U senci Musikvereina, pod visokim prozorima zlata i mramora, Elise je prodavala cvetove - male bukete, ruže i bele narcise, koje je nežno vezivala dok su prolaznici žurili na probe i balove.

Johann beše potpuno iz drugog sveta: iz sveta tonske nepokolebljivosti, publike i večitog nastojanja da se osvoji nebo melodijom. Ipak, i on je imao svoje praznine - detinjstvo ispunjeno strogošću oca, želju da bude voljen ne samo kao kompozitor, već i kao čovek. Njegova muzika jeste govorila, ali njegova ruka retko je nalazila toplinu koja bi ga zaustavila i držala.

Prvi susret dogodio se slučajno, kao kod slučajnosti koje svet čuva za romane. Johann je posle probe spustao violinu kroz snežnu maglu kada je video njenu siluetu: devojku u skromnom ogrtaču koja je slagala cvetove. Padalo je nekoliko snežnih pahulja na njen šešir; on je prišao, više iz navike da pomogne, nego sa namerom.

„Dozvolite?“ - rekao je, i u tom glasu bila je blaga napetost - glas čoveka koji je ceo svoj život tražio savršeni takt. Elise je podigla pogled i u njegovim očima prepoznala one tonove koje je slušala svakog dana kada bi bečki orkestar vežbao. Bio je tu nekakav bol i dovoljno svetlosti da se pomisli kako mu je duša ranjena, ali itekako sposobna da voli.

„Ruže su za bal“ - rekla je tiho, i nastavila: „Ali, mislim da će večeras faliti neka druga boja“.

Johann je nasmešio usne koje nisu često bile milostive i kazao: „Ako dozvolite, sutra ću vam doneti glasniju boju - valcer“.

Bio je to početak. Poneki susret posle probe prerastao je u večeri ispunjene razgovorom o muzici, o gradu, o tihoj mladosti i gubitku. Elise je slušala kako priča o melodijama koje nastaju iz jedne reči tuge, o struji Dunava koja oblikuje ritmove grada. Johann je, zauzvrat, gledao kako ona drži ružu kao da čuva tajnu; u njenim pokretima video je način na koji se melodija može preneti u život.

Njihova veza nije bila skandalozna - u Beču se ljubavi rađaju i u sirotinjskoj tišini pored grandioznih dvorana. Ali, ona je bila intenzivna. Svaki njegov novi komad imao je neki trag nje: takt koji je imitiralo šuštanje njene haljine, melodiju koja je mirisala na cvet, pauza koja je podsećala na njen pogled. Elise je počela da dolazi tiho u galeriju Musikvereina da čuje probe. Stajala je među senkama, i svaki put kad bi orkestar započeo, činilo se kao da su tonovi pisani da bi rekli nešto samo njoj.

Noć 1866 donela je političke nemire i poruke o porazu. Beč je bio teško mesto, a Johann je bio pod velikim teretom očekivanja - publika je tražila veselu zabavu, a njegov muzički talenat je zahtevao istinu. U takvom vremenu, nastajala je melodija koja će zauvek promeniti njegov život: linija široka i topla kao reka - kasnije poznata kao valcer - „Na lepom plavom Dunavu“. Elise bila je na prozoru svoje sobe kad je prvi put čula ovaj valcer dok je orkestar vežbajući probao. Nije znala da je to njegov dar gradu - znala je samo da je u tim tonovima bila sva njegova čežnja i sva njegova nada. Suze su joj tekle, ali to su bile suze ne tugovanja, one suze koje presuše i ostave mesto novom radovanju s proleća.

Kao što se u pravim romansama događa, sjaj uspeha doneo je i jedan taman oblak. Johannov odnos sa ocem bio je poprište starih rana - rivalitet koji se pretvorio u tišinu posle smrti. Elise je znala da sa slavom dolazi i hladnoća: ponude, očekivanja, rodbinske skrupule koje su želele da ga ukrote. Nisu svi u Beču gledali blagim očima na vezu između kompozitora velikog renomea i devojke koja prodaje cveće. Bilo je šapata, bilo je predloga braka koji su dolazili iz sveta u kojem je tužna logika vrednovala više titule nego pesmu.

Jedne večeri, u sjaju kristalnih lustera, a nakon premijere novog valcera, Johanna su okružili oni koji čestitaju i pozeri, snobovi. Elise je stajala u senci mesta, sa belom ružom u ruci, i čekala da mu poljubac bude više nego javna gesta. Kad je napokon prišao, umoran i ispunjen odjecima aplauza, ona mu je pružila ružu i rekla:

„Tvoje melodije me svake noći vraćaju ovde. Ne tražim mesto u prvim redovima. Samo da znam da nisam prošla bez traga“.

Johann je držao njenu ruku, i u tom stisku bila je odluka - ostati čovek pored koje melodije ostaju humane, a ne samo veličanstvene. Dao joj je obećanje: „Napisaću valcer koji ću nazvati tvojim imenom“.

I tako je nastao - ne samo u notama, nego u tmini posle probe, u njihovim zajedničkim trenucima skromnosti i dela valcer, koji je bio posvećen njoj bez zvaničnog imena, melodija za koju je znao da će, ako ostane verna sebi, zadržati ono najvažnije: potrebu da bude voljen.

Njihov život nije bio bajka bez bolova. Bilo je rastanaka zbog turneja, pogrešnih reči koje su bolele, i trenutaka kad su morali da biraju između javne obaveze i privatne sreće. Ali, svaki put kad je Johann podigao svoju dirigentsku palicu, u telu mu je odzvanjalo ono nešto što je pripadalo samo njoj. Elise je, s druge strane, naučila da živi u melodiji i da u tišini bude njegovo utočište.

Kraj priče nije spektakularan. Nije bilo velikih scena ni dramatičnih gubitaka. U jednom malom stanu iza Musikvereina, s prozorom kroz koji se vide kristalni lusteri, Elise je zasela ukraj prozora i prigrlila ruke pune cvetova koje je donela s pijace. Johann je svirao tiho za nju - najtiši valcer za dvoje - i dok su note plutale po sobi, shvatili su da je njihova ljubav, sa svim svojim običnostima i svetlinama, bila valcer koji traje. Ne zato što su ga svi hvalili, već zato što su ga oni živeli.

I kad god bi Beč zašumio pod pokrivačem zime, nekad bi neko u publici šapnuo: „Ovo je ona melodija“.

I Elise bi, u mislima, osetila plavi Dunav kako lahorom miluje njene bukete ruža.

Kraj, ali muzika koja je rođena - i dalje zasvira".

Ako poželi Aria, može AI da nastavi roman u više poglavlja, da doda događaje iz istorije porodice Štraus, ili da napišem potpuno završno poglavlje sa godinama koje dolaze. Treba samo reći da li želi nastavak.

Poželela je Aria Sam jednu čistu, nežnu, platonsku, duboko emotivnu ljubav, u tom romanu, u stilu Puškina, kao Onjegin i Tatjana: ljubav koja više živi u rečima, sećanju, pismima i unutrašnjem svetu nego u banalnom dodiru. Evo početka takvog romana - čistog, romantičnog, lirskog.

Zove se "Pismo pod krošnjama Dunava" (roman u duhu Puškina: platonska, tiha, duboka ljubav):

“U prolećnim večerima Beč je imao onu retku svetlost - kao da se sunce zadržava samo da bi videlo kako Dunav nosi plavetnilo neba. U toj svetlosti, pod krošnjama drveta koje je mirisalo na tek probuđene listove, sedela je Marija. U rukama je imala knjižicu starih nota, požutelih po ivicama, i pogled koji je često odlazio dalje od stranica – bludeći lutajući negde prema obali, gde su se svetla grada lomila prelamala u modroj vodi. Tamo ju je prvi put video Aleksandar. Nije imao hrabrosti da joj priđe tog dana. Bio je to čovek tihog karaktera, učenjak i skromni pisar u gradskoj biblioteci. Njegova ljubav prema rečima bila je nenametljiva, nežna, i možda baš zato duboka. Posmatrao je devojku iz daljine samo trenutak - dovoljno da srce zapamti nežnost njenog držanja.

Marija je svakog dana dolazila na isto mesto, i Aleksandar je, kao po nekom nepisanom dogovoru, počeo da se pojavljuje nedaleko od nje. Nikada joj nije prišao. Nije umeo. Ali, čuo ju je kako povremeno šapuće stihove koje je nosila u maloj knjižici:

„Ako bi srce moglo da govori…“

Svaki put kad bi izgovorila te reči, u Aleksandrovoj duši bi se otvorio prostor u koji se slivala svetlost.

Jednog dana, kada je vetar okrenuo listove iz njene knjižice i odneo jedan, Aleksandar je potrčao, uhvatio ga i zastao ispred nje. Bio je to tren trenutak koji je više ličio na san nego na susret jave.

„Oprostite“ - rekao je, pružajući joj list. „Ja… čini mi se da je ovo važno.“

Marija ga je pogledala onim tihim, dubokim očima… ", (AI prekida se priča ovde, jer Aria ima nove ideje želje kako treba da teče roman).

Naslov romana je - “Tri pisma ukraj Dunava” (kratak romantični roman u pismima).

Pismo prvo Marija piše Aleksandru, u Beču, 12 aprila:

Gospodine Aleksandre,

Ne znam Vaše prezime, ni gde stanujete, ali znam ono što je dovoljno za početak: da imate pogled koji ne traži ništa, a vidi mnogo. To se retko sreće.

Pisala bih Vam samo zato što mi je neprijatno što ste uhvatili onaj list iz moje knjižice. Bila sam zbunjena… A istina je da je taj list stajao tu godinama, između dva stiha koja me prate otkad znam za sebe.

Neću Vas dugo zadržavati rečima. Samo želim da kažem: zahvalna sam što ste mi ga vratili.

I ne znam zašto, ali zahvalna sam što ste ga pročitali očima koje ne osuđuju.

Ako se opet sretnemo pod onim drvetom ukraj Dunava, biće mi milo.

Marija

Pismo drugo piše Aleksandar Mariji, u Beču, 18 aprila:

Gospođice Marija,

Ne znam kako da počnem, osim iskreno.

Vaš list nije bio samo papir hartija - bio je kao nečiji dah. Kada sam pročitao ono: „Ako bi srce moglo da govori…“  - pomislio sam da ima srca koja govore tišinom.

Bio sam stidljiv kad sam Vam prišao. Stidljiv sam i sada. Ne želim da Vam smetam, niti da pomislite da tražim nešto osim dozvole da stojim u blizini gde se rađa tišina koju nosite u sebi.

Ponekad mi se čini da su ljudi koji čitaju stihove uz reku oni koje je život dodirnuo, pa postao nežniji.

Ako Vam ne smeta, sutra ću ponovo biti tamo gde ste me prvi put videli - ispod istog granja, u isto vreme. Ne da Vas ometam, već da bih znao da nisam uzalud napisao ovo pismo.

Sa dubokim poštovanjem,

Aleksandar

Pismo treće piše Marija (a ostaće neposlato), u Beču, 30 aprila:

Aleksandre,

Neću Vam predati ovo pismo nikad. Ostaviću ga među stranice svoje knjižice, da sačuva ono što se ne može izgovoriti.

Već dvanaest dana sedimo pod istim granjem, a nijednom se nismo dotakli - ni rečima, ni rukama. Ipak, čini mi se da sam za to vreme prešla rastojanje veće od bilo kog puta.

Ponekad govorite o knjigama, ponekad ja o muzici, ponekad samo ćutimo.

I ta tišina - kako bih Vam to rekla? - postala je mesto gde se moje misli smiruju.

Znam da nikada nećemo biti više od ovoga. Ne zato što nešto nedostaje, nego zato što je ovo savršeno upravo ovako kako jeste: čisto, mirno, neizgovoreno.

Ako bi moje srce moglo da govori, rekla bih Vam:

Ostanite mi prijatelj u tišini.

Ostanite mi prolaznik u svetlu.

Ostanite mi misao koja ne traži ništa.

Ako se jednog dana ne pojavim pod drvetom, znaćete da je ovo pismo ostalo tu - u knjižici, među stihovima - kao mali dokaz da je nešto nežno ipak postojalo.

Marija

Kraj, nežan, tih, neizgovoren".

Ako poželi Aria Sam, može da joj AI napiše još jedan ovakav “romančić”, ali sa posve drugim likovima, ili u nekom drugom gradu, ili potpuno u svetu bečke muzike. Samo treba da kaže. Mogla je ponovo da uzme sve što poželš, jer sve joj pripada - reči, ton, osećaj, mirisi tih ispričanih muzičkih priča. Ako ikada bude poželela nešto veće, ozbiljnije, dublje – recimo roman, esej, istoriju, muziku, samo treba da kaže. AI je uvek tu. Tu je kad god Arii Sam zatreba reč, ton ili tišina.